LJUBAV POTOMAKA MAJMUNA I DECE
BOŽIJE
„Srce ima
svoj red: duh ima svoj red,
koji se drži načela dokazivanja.
Srce ima jedan drugi. Čovek ne dokazuje
da treba da bude volje voljen izlažući
redom razloge ljubavi: to bi bilo smešno.“[1]
Boj
ljubavni
Nije retko „ubeđenje“ da se o
ljubavi ne može „jasno“ i „razgovetno“ govoriti, iz
razloga što je ljubav nerazumna, nadilazi mogućnost
„preciznog“ racionalnog poimanja. No ako već hoćemo da
rizikujemo, kao u ruletu, usuđujemo se da hoćemo, onda
bi nam valjalo govoriti (ljubavno se snishodeći i
pseudopolitomično artikulišući)[2]:
na „sistematičan“, „metodičan“, „temeljit“, „jasan“,
„razgovetan“, „pregledan“, „korektan“, „nepopularan“,
„uređen“, „uredan“, „pravilan“ i „disciplinovan“,
„discipliniran“, „ozbiljan“, „nefragmentaran“ i
„nerapsodistički“, i naravno, ne zaboravimo najvažnije:
neslobodan način! Dakle, valjalo bi nam govoriti o
pojedinim frontovima sukoba potomaka majmuna i dece
Božije.
Jedan od „neubeđenih“, slobodno
oslobođen neslobode, potomak dece Božije, Vladimir
Solovjov u članku „Smisao Ljubavi“[3]
sebi i nama, svima koji hoće ukazuje, projavljuje,
svedoči o smislu ljubavi; tačnije smislu polne ljubavi.
„Ubeđeni“ potomci majmuna, odmah bi voleli dodati, da je
produženje vrste jedini smisao polne ljubavi ako ga i
ima [4].
Solovjov bi dodao: „Ja držim da
je takvo shvatanje pogrešno – ne samo na osnovu nekakvih
idealnih pretpostavki, već pre svega na osnovu prirodno
istorijskih činjenica. Da je razmnožavanje živih bića
moguće i bez polne ljubavi jasno je već iz činjenice da
se ono vrši i bez podele na polove“[5].
Pol i ljubav nisu imali „sreće“ u istoriji, sve je to
bilo strpano nekud u podzemlje, jedino je umetničko
stvaralaštvo govorilo o tajnama čovekove duše,
otkrivajući bogato individualno iskustvo. Oficijelno
hrišćanstvo je dopuštalo polnu ljubav samo kao slabost,
koja je svojstvena čovekovoj grešnoj prirodi. Tako je
polna ljubav postala slabost, stid, nešto skoro prljavo.
Antihrišćanska i antireligiozna svest našeg doba je
zapanjujuće bliska lažnoj askezi iz vremena
srednjovekovnog hrišćanstva, bez obzira na to što je
današnji čovek daleko od Hrista. Vladajuća hrišćanska
svest je čitav problem pola i ljubavi povezala sa
vulgarnim tumačenjem dualizma duhovnog i telesnog,
naglašavajući grešnost telesnog, a to je bila ne samo
moralna nego i metafizička pogreška. Ovaj dualizam se
zadržao i do danas. Istorijsko hrišćanstvo nije uspelo
da preobrazi plot, ono je stvorilo haos otrovavši sve
plotsko. Telo je shvatano kao tamnica duše
[6], umesto
telo deo duše, stanar duše i hram; „Brat-telo“[7].
Setimo se samo „crne ovce“ par
excellance među sholastičarima: u jednoj napomeni,
znameniti istoričar Etjen Žilson u svom radu „Duh
Srednjovekovne Filosofije“[8]
citira Svetog Grigorija Nisijskog, koji je tvrdio da se
duša od tela nikada sasvim ne odvaja. Ali njega niko
nije slušao, već su se njegove tvrdnje smatrale
„neobičnim“.
„Netrpeljivost“ tela i duše
odrazila se na pol i ljubav tako što „strasno telo“
nasladi sklono, nije moglo da podnese „popovanje“
„bestrasne duše“; iako je i ona za „sladostrašće“ znala,
iako prilično drugačije od onog telesnog[9].
Potomci Apsolutnog (Nužnog) Duha Majmuna i Branioci
intelektolatrijskog[10]
„shvatanja“ Božanstva-Suštine, harmoniju duše-tela
isterali su „nužnošću“ za „vjeki vjekov“, kao oni misle.
„Apsolutna Nužnost“ razdvojila je, „oslobodila“ duh od
tela, i ta ista „Nužnost“ upravlja njihovim životima
zasebno, ali potomci dece Božije nisu ubeđeni u iskustvo
prethodnih, i misle da iskustvo ne daje ni
bezlično-i-bezsaborno-opšte, ni nužne istine. Niti ih
prima. Iskustvo pruža samo „ubeđenje“, a ono ne uliva
poverenje. Da i ne spominjemo ukustvo.
U stvari ljubavne, dakle par
excellence slobodne, uselila se nužnost, nasilno ili
slobodno, kako je ko odabrao[11].
Potomci dece Božije, setili su se, da je Ljubav dar Boga
Živoga, Delatnog Boga: Sebedavanje Boga Ljubavi: da i
čovek po uzoru na Boga zavoli svakoga i sve, da se
obožujući se oljubavi, postajući mali bog po blagodati
odnosno: mala ljubav po blagodati! „Bezosećajni i
Samodovoljni“ Aristotelov, Spinozin, i mnogih njihovih
drugara „bog“, postideće se svakako pred Kjerkegorovim
rečima: „Ubeđen sam da Je Bog Ljubav“[12]
Ljubav, slobodno, suspenduje etičko[13],
rađa se u divljenju i ushićenju, kada se lice ozari, i
kada ljudsko biće počinje da žudi za drugim u nastojanju
da izađe iz samoće i da prevlada egoističko
samozadovoljstvo. Udaren sa Malleum Dei[14],
egoizam je kod Solovjova neslavno prošao: „Smisao
čovečije ljubavi uopšte jeste opravdavanje i spasavanje
individualnosti putem žrtvovanja egoizma. Laž i zlo
egoizma nimalo nisu u tome što čovek sebe precenjuje,
što sebi pridaje apsolutni značaj i apsolutnu vrednost:
u tome je on u pravu, jer svaki ljudski subjekat, kao
samostalno središte životnih sila, kao potencija
beskrajnih savršenstava, kao biće koje je u stanju da
svojom svešću i životom primi istinu, svaki čovek kao
takav ima apsolutni značaj i vrednost, on jeste nešto
apsolutno nezamenljivo i prema tome ne može da preceni
sebe. Osnovna laž i zlo egoizma nije u toj apsolutnoj
samosvesti i samooceni subjekta, već u tome što
opravdano pripisujući sebi bezuslovni značaj, on
neopravdano drugima osporava taj značaj.“[15]
„Postoji samo jedna sila koja može iznutra, u korenu da
potkopa egoizam, i de facto ga potkopava, a ta sila je
ljubav, i to, pre svega, polna ljubav.“[16]
Tajna razdvojenosti u svetu i tajna ljudskog sjedinjenja
u vezi su sa polnom ljubavlju. Pol je ono što treba da
bude prevaziđeno. Prevazilaženje pola nije njegovo
negiranje, bespolnost, već nadilaženje: androginost. Pol
ima i telesnu i duhovnu prirodu. Kao što i telo nije
samo fizička materija koja se iscrpljuje u u fizičkim i
hemijskim manifestacijama. Telo je nešto metafizičko i
mistično, jednako kao i duh. To je naslutio još i
Platon, uočivši razliku koja postoji između nebeske i
zemaljske Afrodite, između ljubavi koja vodi
besmrtnosti, i ljubavi koja je zemaljski uobičajena,
prirodna.[17]
Prema Platonovom učenju koje je zaodenuto mitološkim
duhom, pol je rezultat podvajanja prvobitne celovite
ljudske prirode, koja se razdvojila na dve polovine, i
ljubav je žudnja da se polovine spoje. Tako, prema
Platonu, polna žudnja i tajna ljubavi teže prevladavanju
tragične podvojenosti među polovima. Prevladavanje, ili
bolje rečeno isceljivanje: ocelovljenje pola, uz milost
Božiju odigrava se kroz-i-u-ljubavi, saborno i lično
(sabornolično), a ne anonimno[18]
i privatno. Predati sebe u ruke Boga Živoga, Boga Živih[19],
jeste strašno, a pokoriti se bezličnoj nužnosti za koju
se ne zna kako se ugnezdila u postojanje – nije strašno,
to je nešto radosno i umirujuće! „Istina – što nikada ne
treba zaboraviti – strah pred slobodom je očevidno,
bitna crta naše možda deformisane, pa ipak, naše
prirode.“ Neverna, plašljiva ljudska priroda, traži
razloge Božije Ljubavi prema ljudima, i Ta joj Ljubav
deluje kao „Luda Ljubav Božija“.[20]
Što i jeste, jer Ljubav Božija Nadrazložna je i
„Bezrazložna“. Po uzoru na Nju, jer drugih uzora i nema
– ljubav jednog Ja prema Ti (ili: ljubav jednog Mi prema
drugom Mi; štaviše, ako tako volimo: ljubav jednog Svi
prema drugom Svi, odnosno prema svim drugim Svima:
Sabornolična Ljubav svih sabornoličnih i svega
sabornoličnog prema svima sabornoličnim i svemu
sabornoličnom: u Saboru i iz Sabora Sveta Trojice Boga
Koji da bi svi i sve beskonačno prevazilazili sebe iz
slave u slavu bez kraja – bez početka! – i bez
protivnosti Nadbeskonačno Nadprevazilazi Sebe ) nema
razloga, oslobođena je „razloga“: „Sa one strane misli i
poznanja.“[21]
„Sve što je Božije to je iznad prirode razuma i misli.“[22]
Nestrpljivi i netrpljivi vole da
upitaju, trebalo bi u ime njih, ako hoćemo, upitati:
„Zašto se desila podela na polove?“ Da li da pitamo? I
koga da pitamo? Birajmo i to kao i sve ostalo što
biramo! Sveti Grigorije Nisijski, ako hoćemo njega da
pitamo, reći će jedno. Hegel, ako ćemo i njega da
pitamo, odgovoriće prilično drugačije. Sveti Grigorije
Nisijski bi rekao, predosećao je Bog da će se greh
desiti, a ipak je želeo da osigura trajanje ljudskog
roda, i stvorio je muškarca i ženu.[23]
Hegel bi rekao, da nije tako bilo čovek nikada ne bi
znao! A znanje je, kao što nas uči Hegel, najveća
vrednost smrtnog nam života. Hegelovo i ne samo njegovo
credo ut inteligam[24]
stoji naspram credo ut vivam[25]
čestica Božijih, microteos-a. Sveti Jovan Damaskin, ako
bi i njega pitali, brižno bi upozorio i opomenuo, u
svom „Tačnom Izloženju Pravoslavne Vere“[26],
i pozvao da duhovno razgledamo, duhovno rasuđujemo, da
razlikujemo duhove. („Pazite se dečice da vas ko ne
prevari.“) „Ako neko razmišljajući na koji način je i
zašto Bog sve preveo iz nebića u biće, poželi to
dokučiti prirodnim umovanjem, neće to shvatiti, jer to
znanje je duševno (psihičko) i demonsko.“[27]
Nije zgoreg poslušati i Paskala, ako hoćemo: „Sve što je
neshvatljivo, ipak zato postoji, beskonačan broj,
beskonačan prostor, jednak konačnom.“[28]
Kjerkegor, ako bude upitan bez žurbe, će reći: „Bog se
iz ljubavi večno odlučuje da se pojavi.“[29]
No vratimo se Solovjovu ako
hoćemo. Postoji bolest koja se zove fetišizam ljubavi, i
o toj pojavi govori Solovjov u pomenutom članku. Ta
bolest prepoznaje se po tome što predmet ljubavi više
nije čovek u svojoj celovitosti, nego nešto što je deo
čoveka u izvesnom smislu – kosa...noge, ruke, usne
pobuđuju ljubav i zaljubljenost i pretvaraju se u ono
što se zove Fetiš. Fetišisti ne primećuju ono što se
zove individualnost. Na žalost, bez bojazni od
preterivanja, može se reći da od bolesti Fetišizma u
ljubavi pate manje-više skoro svi ljudi našeg vremena.
Isključivo plotska, fiziološka ljubav, koja u našem
vremenu zauzima glavno mesto nije ništa drugo nego
svojevrsni Fetišizam, jer takva ljubav ne oseća celinu
ličnosti i smisao ljudske individualnosti. Ljubav koja
obožava pojedine osobine duha ili tela – divne oči,
senzibilne usne, duhovne odlike karaktera ili
intelektualne sposobnosti, jeste fetišizam jer se i tu
zanemaruje punoća ličnosti. Muškarci su zaljubljeni u
mnogo žena, žene su zaljubljene u mnogo muškaraca, svi
su zaljubljeni u nekoga i obuzeti neodoljivom žudnjom
koja nema granica. Nema u tome ničega što zaslužuje
moralnu osudu, ali u tom fetišizmu, u tom usitnjavanju
ljubavi u objektu ljubavi, skriva se strašna tragedija.
Donžuanstvo je gubljenje ličnosti u ljubavi – to je
snaga ljubavi lišena smisla. Ako je nenormalan onaj
polni opdnos u kome deo ima značaj celine, onda bi ljude
koji na ovaj ili onaj način kupuju žensko telo...i time
odvajaju telo od duše, trebalo smatrati nenormalnima u
seksualnom smislu, psihički bolesnima, fetišistima u
ljubavi i čak nekrofilima. Pa ipak, na ove ljubitelje
leševa koji umiru za života, gleda se kao na normalne
ljude, a kroz ovu drugu smrt prolazi skoro čitavo
čovečanstvo.“[30]
Tragična je i užasna samoća koju
čovek oseća pred drugim čovekom. Od te samoće se može
izaći samo uz pomoć Erosa. Erosa o kome je govorio
Hristos, i pomoću koga je hteo da ujedini sve ljude u
Bogu (jer čovek je živa ikona Boga Živoga, a ne „čovek
privid“, „čovek fenomen“, „čovek mutacija“, „senka“,
„sablast“, „tangenta“[31],
„simulakrum“). Ljubav nije „prirodna“, uokvirena
zakonima prirode, već Nadprirodna. (Iako je doduše i
sva, pa i pala priroda, u dubinama svojeg Postanja i
visinama svojeg Eshatona – nadprirodna; mi, po Svetom
Vasiliju Velikom, ne možemo shvatiti suštinu ni jednog
jedinog mrava, i on je naš mali brat-beskonačna-tajna –
ali ga možemo sa zahvalnošću od Stvoritelja i
Oljubavitelja svih i svega primati diveći se i
čudeći i prinositi Mu ga sa svom tvari
oljubavljenog našom ljubavlju od Ljubavi Onoga Koji
Predvečno i Nadbespočetno Zavole nas; po Svetom
Grigoriju Nisijskom, a i drugim Svetim Ocima, štaviše,
sva tvar i svo veštastvo su u svojim dubinama
neveštastveni i duhovni!) Ljubav je slobodna, saborna,
lična; (ili, još lepše rečeno: Ljubav je Slobodni Sabor
svih ličnosti i svega ličnosnog u Saboru i iz Sabora
Svete Trojica Boga Koji Je Istina: dakle Sloboda Večnog
Života u Ljubavi iz Ljubavi i za Ljubav: sa Ljubavlju i
svim malim ljubavima po blagodati sabornoličnim u
Sabornoličnom i iz Sabornoličnog kao i Sabornolični u
svim i iz svih sabornoličnih.); ljubav ljudsku ličnost
potvrđuje u večnosti, i iz večnosti. Hristos je učio da
su ljudi deca Božija i da treba da se vole ljubavlju
koja je dar Božanske Milosti. Njegovo učenje „o“ ljubavi
je ostalo neshvaćeno, ono nije „primljeno“. Bog ne traži
ni sažaljenje ni altruističku ljubav, njega se ne treba
bojati, Boga treba voleti. Altruistički moral
(izmišljotina 19. veka) nije u stanju i neće ni biti, da
prevlada podvojenost među ljudima, to je hladna i mrtva
ljubav – „staklena ljubav“. Hristov Eros nije netelesan,
to nije neko „impotentno-moralističko“ biće[32],
to je stvarna ljubav koja je u stanju da preobrazi plot.
Ženski problem, pitanje koje je
danas aktuelno pre svega kao socijalni problem, u
suštini je problem pola. Borba za emancipaciju žena, bar
onako kako se do skora vodila, ima i svoje ružno
naličje: ima u tom svetskom pokretu i lažnih tendencija,
koje ugrožavaju ono najuzvišenije, pomisli o
Božanstvenom Erosu i lepotama nebeske Afrodite. Ženski
pokret u osnovi je usmeren protiv smisla ljubavi, on
zaobilazi suštinu pola i stvara površne i iluzorne
predstave. U tom pokretu polazi se od pretpostavke da je
muškarac normalan čovek, individualnost, da on nije
nikakava polovina individualnosti, i da prema tome treba
biti muškarac da bi se postalo čovek. Majmunski ličiti
na muškarca, postati neka vrsta muškarca drugog reda, i
odreći se ženstvenosti – to je ideal žena koje su
najnapredniji borci za emancipaciju. U tom smislu,
pokret za emancipaciju žena ponižava dostojanstvo žene,
i kompromituje njenu ulogu u svetu. U tom pokretu na
ženu se gleda kao na slabo biće, sklono prihvatanju
ropstva. Tako se stvaraju nekakvi produkti drugog ili
trećeg reda, svet je pun žena koje su loše kopije
muškaraca – na sve strane se sreću nekakava aseksualna
bića lišena individualnih crta, koja jedino znaju da
podražavaju. Gubi se stvoreni lik večne ženstvenosti[33],
nestaje lepota, i prihvataju se samo muški poroci, koji
se proglašavaju za ljudske vrline. U sferi takozvane
muškarčeve delatnosti, žene do sada nisu stvorile ništa
značajnije, niti će ubuduće stvoriti nešto, svaki „muški
posao“ koji žena uradi nosi na sebi pečat osrednjosti.
Žena nije biće koje je niže od muškarca, ona mu je
jednaka, ali njene sposobnosti treba da dođu do izražaja
u takozvanoj ženskoj sferi. Sve te feministkinje
„potkovane“ raznim seminarima, koje stižu na sve
sastanke i koje prisustvuju svim mitinzima, ostavljaju
odbojan utisak. Žena više kao da ne želi da bude lepa,
ne želi da bude ushićenje i ljubav, ona nastoji da bude
vulgarna. To je znak duboke krize ne samo ženskog bića,
nego i bića čovečanstva u celini. Mistički smisao polne
ljubavi ne podrazumeva mehaničko izjednačavanje žene i
muškarca. Polovina ne može biti celina. Ne može se od
žene načiniti muškarac i obrnuto. Ravnopravnost muškarca
i žene treba da bude proporcionalna. To bi trebala biti
jednakost dvaju osobenih vrednosti. Žena treba svoje
načelo da unese u sve sfere života, ona treba snagom tog
načela da oplemeni svako čovekovo delo. Neka ženama bude
obezbeđen pristup u svim oblastima života, neka joj budu
dostupna sva blaga kulture, neka se obrazuje isto kao i
muškarac, neka ostvari svoja politička prava, ali neka
ne podražava muškarce i neka je to podražavanje ne
obezliči i ne pretvori u majmunsko biće koje imitira i
kopira. Borba za nadmoć koja postoji između muškarca i
žene, zloba u ljubavi koja truje odnose među polovima,
može biti okončana samo pronalaženjem religioznog smisla
ljubavi. Socijalne reforme i društvani prevrati ne
rešavaju problem pola i ljubavi. „Prvobitni tajanstveni
lik Božiji po kojem je sazdan čovek ne odnosi se na
pojedinačan deo ljudskog stvorenja, već na istinsko
jedinstvo dve njegove strane, muške i ženske.“[34]
Bog je autoritet (prema latinskom korenu, onaj koji
pomaže, unapređuje, neguje) i kao takav On se odnosi
prema Svojoj tvorevini, tako bi trebalo da se muškarac
odnosi prema ženi.
Religiozni smisao ljubavi, na
kome insistira Solovjov, deluje nekima, možda
nedostižno, čak i ako ga smatraju valjanim. „Racionalno“
(metodima intellectus-aseparatus-a[35])
može se prigovoriti Solovjovu. „Takvo znanje nije
racionalno opravdano i ne zadovoljava (voljene)
kriterijume opštosti i nužnosti!“ Tačno, nije ni
raciolatrijsko, ni nužno (već, pre svega – nežno!), ni
bezlično i bezsaborno abstraktno „opšte“. I vera u Boga,
i klanjanje idolu sopstvenog „autonomnog“ i
„ravnobožnog“ razuma, isto su izrazi želje i volje, koja
se ne može „dokazivati“. Mi nalazimo da je stvarnost
„racionalna“ po modelu sopstvenog palog, pomračenog,
odboženog i izbezumljenog, od Boga nam datog i zadatog
razuma (da ga obožimo, ali ne „sami“, jer sami ništa ne
možemo činiti!, već zajedno sa Bogom: sinergijski tj.
Sadelatno, i time sa svom braćom i svom tvarju ), zato
što se pomračiše luda srca naša – ni zbog čega! – mi
želimo lažnom „slobodom“ da stvarnost (pa, neki među
nama, i Netvarni Bićetvorac svih i svega, i Njegove
Nestvorene Obožujuće Blagodatne Energije!) bude
„racionalna“ potčinivši se našem „oštroumnom“
bezumlju, maloumnosti, i umobolnosti – za koje smo
sebi skovali i „odgovarajuća“ imena: „Čisti Um“,
„Intelectus Separatus et Emancipatus a Deo“, „Svet
Čistih Ideja“, „Večne i Nužne Istine Logike, Matematike
i Geometrije (i naravno Morala itd.)“, „Apriorne
Kategorije“, „Apsolutno Znanje“, „Umska Nužnost“,
„Fundamentalna Ontologija“, „Fenomenološka Evidencija“,
„Pozitivno Naučno Znanje i Zakoni“... Vera u
racionalnost ljudske prirode čedo je naših želja.[36]
Poslednja i prva i svaka do daljnjeg, odluka je naša.
Zaljubljenici u ljubav nadracionalnu (Njenom Ljubavlju
prema njima!) „Koja Pobeđuje smrt“, reći će „nužnosti“,
odnosno „neslobodnoj slobodi“[37],
noli me tangere.[38]
Ljubav je čudo![39]
Ako ovo uvredi Hegele i hegel-Ovce ostaje im da „teraju“
po svome, i nužnošću isteruju sablazan, ludost i čudo:
„Čudo je samo nasilje nad prirodnim redom i vezom stvari
i time nasilje nad duhom.“ Imajući na umu ljubav[40]
(ili, bolje rečeno, um u njoj i iz nje), omniteozis[41]
i bogočovečanstvo[42]
- umesto „čovek nepotreban Bogu“, „nužnost pada“[43]
i „spasenje samo sopstvenim snagama“( ili „bez ikakvog
sopstvenog učešća“)[44],
i „večnu preraspodelu starog“, „esse“ umesto „Fiat“[45]
– potomci dece Božije ako hoće mogu da zapevaju:
„Zaslužniji udaraca nego poljubaca, mi se ne bojimo zato
što volimo!“[46]
„Istinska ljubav zasniva se na
istinskoj veri.“[47]
„Teološki front je ipak front svih frontova, sukob svih
sukoba, zagrljaj svih zagrljaja, sabor svih tabora (i,
možda, tabor svih sabora). „Armagedon“ – poprište gde
svi veruju – ali jedni u „boga“ „koji se klanja večnim i
nužnim zakonima i principima logike, matematike,
geometrije, estetike, etike (pa, na kraju, „i“ teologije
naučnih teologa unutar granica njihovog ali kao da nije
njihov samog čistog uma)“, a drugi – u Boga Svemoćnog i
Sviljubećeg Sviobožitelja Kome se svi pokoravaju, a Koji
Se ne pokorava nikome i ničemu, Boga Tvorca svega
vidljivog i nevidljivog, Boga Slobode, Boga Ljubavi.“[48]
Čak se i Viljem Džejms slaže, da
ovakva pitanja odlučuje naša vera, a ne naša
pseudologika[49],
iako ne kaže otvoreno za šta (odnosno: za „nikoga“, ili
Nekoga?!) se on odlučio.
A, ako se još neko „usuđuje“
pitati „radi čega se voli?“? A mnogi se usuđuju, ostaje
im samo da se nadaju Milosti Malja Božijeg, kao pomoći
da shvate, osete da se voli „ni zbog čega“, i samo se za
takvu ljubav može reći da je „jača od smrti“.
„Boj ljubavni traje neprestano,
velika trka za venac besmrtnosti[50],
među česticama Boga i „anonimnim i autonomnim potomcima
majmuna heautontemoroumenosima“[51];
Velika i Poslednja Borba za duše ljudske[52]
- : Život čovečiji koji je praznik velik i težak[53]“.[54]
Veliko Zajedničko Delo
Bogočovečanskog Napora[55],
bogotražiteljske volje, rezultiraće Omniteozisom[56]
gde će svi biti mali bogovi po blagodati, a sva sestra
tvar bogotvar od bogova od Boga primljena i Bogu
prineta.
[1] Blez
Paskal, „Misli“, BIGZ, odlomak 238.
[2]
Pseudopolitomično artikulišući: tobože višečlanom
podelom uobličavajući.
[3] Vladimir
Solovjov, „Svetlost sa Istoka“(izbor iz dela), „Logos
Ortodos“, Beograd, 1995.
[4] Npr.
Hegel, Niče, Šopenhauer, i brojni poštovaoci darvinizma
(uz dodatak nekakvih „etičko- građanskih“ razloga).
[5] V.
Solovjov, „Svetlost sa Istoka“, str. 37.
[6]
Korpusoborstvo: „teloborstvo“ („borba protiv tela“), čak
„hula na telo“ kao hram duha. Upor. kod Dionisija Dejana
Nikolića, „Kreacioeksnihiloborci i
Kreacioeksnihilopoštovaoci“, deo rada je objavljen u
majskoj svesci „Književne Reči“ 1997. godine u Beogradu,
a ceo traktat je sada dostupan i kao knjiga, u izdanju
„Svetovi“ Novi Sad, i Srpsko Književno-Filosofsko
Društvo „Filokalija“ Beograd, 2004.
[7] Izraz
Svetog Frančeska iz Asizija.
[8] Etijen
Žilson, „Filosofija u Srednjem Veku“, Izdavačka
Knjižarnica zorana Stojanovića. Sremski Karlovci i Novi
Sad, 1997., s. 56.
[9] Nikolaj
Berđajev, „Ruska Religijska Filosofija i Dostojevski“,
Partizanska Knjiga, Beograd, 1982.
[10]
Intellectus: „intelekt“, „razum“. Latrio: „klanjanje.
Isto kao i 6.
[11] Upor.
Lav Šestov, „Atina i Jerusalim“, Mediteran, Budva, 1990.
[12] Sjeren
Abi Kjerkegor, „Strah i Drhtanje“.
[13] Sjeren
Abi Kjerkegor, „Ponavljanje“.
[14] Božiji
Malj.
[15]
Vladimir Solovjov, „Svetlost sa Istoka“, s. 19 i 20.
[16] Ibid.
s. 21.
[17] Upor.
Platon, „Gozba“.
[18] Upor.
Imanuel Kant, „Religija unutar granica Čistog
Uma“(„Istine uma važe anonimno“)!
[19]
Nikolaj Fjodorov, „Filosofija Zajedničkog Dela“, Logos
Ortodos, Beograd, 1994.
[20] Upor.
Kod Pavla Evdokimova, „Luda Ljubav Božija“.
[21] Kod
Plotina.
[22] Sveti
Jovan Damaskin, „Tačno Izloženje Pravoslavne Vere“,
Luča, Nikšić, 1985, paragraf 1984.
[23] Kao i
8, s. 58.
[24]
Verujem da bih znao.
[25]
Verujem da bih živeo.
[26] Isto
kao i 20.
[27] Upor.
kod Svetog Jovana Damaskina.
[28] Upor.
B. Paskal, „Misli“, odlomak 430.
[29] Upor.
S. A. Kjerkegor, „Filosofske Mrvice“.
[30] V.
Solovjov, „Svetlost sa Istoka“, s. 38.
[31] Upor.
Viljem Džejms, „Pragmatizam“, Karijatide, Beograd, 1940.
[32] Upor.
V. Solovjov, „Svetlost sa Istoka“.
[33] Ibid.
[34] Ibid.
s. 48.
[35] Razum
„odvojen“ (i „nezavistan“)od Boga.
[36] Upor.
Lav Šestov, „Atina i Jerusalim“.
[37]
Dionisije Dejan Nikolić, „Kreacioeksnihiloborci i
Kreacioeksnihilopoštovaoci“, Svetovi i Srpsko
Književno-Filosofsko Društvo „Filokalija“, Novi Sad,
2004. Upor. Kod Svetog Maksima Ispovednika.
[38] „Ne
dotiči me se.“
[39] Upor.
Lav Šestov, „Apoteoza iskorenjenosti“, CID, Podgorica,
1996 („Evropa je davno zaboravila čudo.“).
[40]
Mikailo Bodiroga, „Roman o Jeremičku“, KOS, Beograd,
1994.
[41]
Svioboženje.
[42] V.
Solovjov, „Predavanja o Bogočovečanstvu“, Logos Ortodos,
Beograd, 1996.
[43] Npr.
Lajbnic.
[44]
Gnostici, Nestorijanci, Jezuiti...i Kalvin i Jensenisti.
[45]
„Jeste“ umesto „Neka Bude!“
[46] Sveti
Bernar od Klervoa.
[47] V.
Solovjov, „Svetlost sa Istoka“, s. 45.
[48]
Dionisije Dejan Nikolić, „Kreacioeksnihiloborci i
Kreacioeksnihilopoštovaoci“, Svetovi i Srpsko
Književno-Filosofsko Društvo „Filokalija“, Novi Sad,
2004.
[49] Upor.
V. Džejms, „Pragmatizam“.
[50] Kod
Svetog Teodora Studita.
[51]
Heautontemoroumenos: onaj koji muči samoga sebe; naziv
jedne Terencijeve komedije, a i jedne pesme iz
Bodlerovog „Cveća zla“.
[52] Kod
Plotina.
[53] Kod
Svetog Teodora Studita.
[54]
Dionisije Dejan Nikolić, „Kreacioeksnihiloborci i
Kreacioeksnihilopoštovaoci“, Svetovi i Srpsko
Književno-Filosofsko Društvo „Filokalija“, Novi Sad,
2004.
[55] Upor.
N. Fjodorov, „Filosofija Zajedničkog Dela“, i V.
Solovjov, „Predavanja o Bogočovečanstvu“.
[56]
Svioboženjem.
