išči:

duhovnost i ekoteologija

‡

Pregaženi puževi

(55 slova o pokajanju i ljubavi)
Gorlestonskom Vitezu pred Pužem
i
Mateju Arsenijeviću, pesniku pčela
(povodom Gorlestonske iluminacije iz XIV veka. —
„Govoriću o otkrivenjima Tvojim pred carevima i neću se stideti, Gospode“
[Ps 119, 46])

* *

Na psaltiru gledam Te Viteže:
kolenopreklono oslonjen na mač,
od prozračnog puža oproštaj tražiš.
Od puža kojeg zgazio je taban Tvoj,
strog, usmeren i svoj;
Gospoda moliš s pužem jednak da hodiš:
smiren
golemost malog da sagledavaš,
strpljivu humilitas da celivaš.
Jer puž ne viče kad ne opaziš,
bezglasno ćuti kad pregaziš:
sličan angelu,
sluh je i obzor Bogu.
Dok lom kelije u smrt ga nosi
veran ostaje Domu,
polomljen.
Pod surošću Tvojom
mirno izdiše:
kap kiše što vetri na svetlu,
nikad na vlati bio nije.
Humom humilno kliže,
rane uma Tvog
smerno liže.
Ostavlja Ti sobom sjaj
za oproštajem Tvojim nezlobiv vapaj.

Ovaj ekoteološki priručnik za bogoljubive dobrotoljubne tvaroljupce – od pastira, preko biciklista do kosmonauta – darujem zahvalan a nesposoban da delima potvrdim reči

Sad nam se čini nebitnim ako smo slučajno zgazili mrava koji nam je potpao pod nogu, ili spasili Božiju kravicu koja je upala u vodu, a ujedno se čini neobično bitnim što je u ‘svetskom ratu’ razbijena Nemačka. Ali u drugoj perspektivi može se pokazati da su zgaženi mrav ili spasena krava Božija važniji, daleko važniji od velike kultivisane države. To vam se čini paradoksalnim? Još kako!

(L. Šestov, Iz knigi sudeb, u Na vesah Iova, Pariž 1929)

* *

Pužu – rabu Božijem pokajna i ljubvena slova

Jer što je na Bogu nevidljivo, od postanja sveta se na stvorenjima jasno vidi, njegova večna sila i božanstvo.

(Apostol Pavle, Rim 1, 20)

Neprekidnost i neprimetna postepenost koje se javljaju u svetu promena jesu objektivan, a sposobnost čoveka da se na sve privikne – subjektivan uzrok naše neukosti i površnosti. Pod mrtvom neprekidnošću krije se prekidnost i slobodna iznenadnost stvaralačkog rasta i delovanja. A navika ubija radoznalost. Ako bismo Eskima odjednom preneli u Pariz, on bi smatrao da je dospeo u bajkoliki svet. Na kraju, on bi se privikao – i skoro bi poverovao Evropljanima da su sve bajke puke izmišljotine.

(L. Šestov, Maski bыtiя, u Na vesah Iova, Pariž 1929)

1) Puž (gr. ὁ κοχλίας : kohlias) jeste smiren jer ne viče kad ga ne opaziš, bezglasno ćuti kad ga pregaziš. Po tome je on, naš „kohlija“, sličan angelima čuvarima, svetima i precima koji na nas ne viču niti se svete kada ih vređamo prezirom (= gresima) i zaboravom (= nepametnim gaženjem, nepamjatnim zatiranjem).

2) Tiho kliže humovima Božije tvorevine puž. Isihasta u pešteri školja, on pretvaruje nečist a ostavlja sobom blistav trag. Pokazuje kako i mi, slično njemu, svoju muku i zadatke treba da pretvaramo u sjaj vrlina.

3) Puž nikada ne izlazi iz bogomzaokružene a bezdane spirale (gr. ἑλικτός : heliktos, helix) svog školjnog a suncolikog Središta (gr. ἥλιος : hēlios = Sunce; Mt 13, 43), koje uvek sobom bezropotno nosi. Zato – idući kuda ga kiše i sunca zovu – u svim svetovima spirale stvaranja ostaje u Ikosu-Domu (= Božijem blagodatnom ikosistemu kosmosa [Ps 26, 8; Jev 3, 4; Blagodarstveni Akatist Isusu Hristu, Ikos 4]). Tako nas puž uči da steknemo središte u Crkvi (Ps 27, 4), i mir njene blagodati najpre u svojim srcima (radom i strpljenjem, molitvom i smirenjem). Samim tim ćemo ga i svuda „izvan“ sebe, u svakom cvetu i čitavom svetu, pronalaziti i, štaviše, stvarati – ocrkvenjujući i umirujući sve što dotaknemo.

4) Puž i monah po tome su naročito bliski. Obojica ne napuštaju svoju keliju (jer „miruju“), a ujedno ceo svet im je kuća (jer „miruju“). Kako reče i Džon Don za puža, a isto važi za monaha: „... noseći dom svoj mirno, mirom je u domu / sledi ga – jer puža tog nije teško pratiti / i budi sopstveni zamak, il’ vaseljena nek ti je cilj“ (v. J. Donne, To Sir Henry Wotton). Više od toga, ceo svet (cela „zemlja“) njima dolazi u kuću-keliju kako bi tim načinom pronašao put uvojnog zagrljaja sa Bogom i Krasotom Smisla blagodatne Tišine i Mira: od nemira mir (rus. = svet, tvorevina) tako postaje svešteni svemir isihije žive večnosti.

5) Ljupki i prozračni puž je među onim bićima Božijeg sveta koja puno stradaju. Pritom, on se ne žali, niti gorku sudbu izbegava. Puž ne doživljava samo eksplozivnu smrt pod našim tvrdovratim tabanima koji – uzdignutih brada – grabe (kroz) prostor i (oplješnjuju) vreme, dižući u vazdušni bes dar života prizvanog u mir sa Bogom (Jn 14, 27; Fil 4, 7; Kol 3, 15). Strašnije od toga, puža i siti jedu. Među onima koji puža jedu najgori su oni koji ga prže presićeni zadovoljstvima koja podrazumevaju. Upravo tako su bogomrsci mučili hrišćanske martire Jedinopotrebnog (gr. μάρτῠς : martus = svedok). Da bi pojeli puža, „moramo“ ga živog-živcatog baciti u ključalu vodu. Skuvan služi se uz vino (zapravo, on nama u krvi služi). Tako je slađe – kažu gurmani „eskargoti“ (po francuskom nazivu za rimskog zemnog puža: escargot). Eskargoti novi su Goti: njihova konoserska liričnost, ipak, sva je krv, neposrednost i vatra – varvarska jer bez ozbiljenja ljubavi i mere, koju daje hrišćansko uzdržanje, žrtvodavanje, odricanje i post. Te nemarne nemani (= gurmane) upravo tim vrlinama – naduslovima za uspostavljanje večnih veza bogougodne pitomosti – poučava naš evropski zemni puž (lat. Helix pomatia; Helix aspersa).

6) «„Šta znači to pripitomiti?“, upita Mali Princ. „Stvoriti veze“, odgovori lisica» (v. A. de St.-Exupéry, Le petit prince). — Pripitomi i mene, o Gospode, o puže..., poveži me sa Nebom kako bih i ja sa braćom i sestrama mogao imati nadu da je i nama moguće što i Tebi, naime: „sa zverima živeti“ u harmonijskim vezama (5Moj 22, 6-7) oboženja novog života nove tvari (Gal 6, 15), po reči apostola Marka: „I bi onde u pustinji [...] i bi sa zverinjem, i angeli mu služahu“ (Mk 1, 13). [Da nije bio smiren i pitom kao puž, ne bi zveri Gospodu prišle („žilъ so zverяmi“), a On bi njih morao loviti].

7) Dok vri u loncu nagona volje za moć, puž vrišti. Ali je Božija ljubav takva u njemu da mi to ne čujemo (ili ne smemo da slušamo vrisak ćutanja kao govor sluha nevinog). Saradnik je Božiji i u tome puž, naš nasušni brat po primeru smernosti bezglasne žrtve. Pitaj se jesi li spreman da ostaneš „nem kao puž pred onim koji ga vodi na pogruženje u kipuću vatru nenasite požude“ (Dap 8, 32; Is 53, 7).

8) A kad puža jedu siromašni, on i tada, kao i sve jestive Božije tvari i jestastva – ispunjavajući poslušanje Bogu radi snishođenja poslepadnom Adamu (1Moj 6, 21; Gal 2, 12) – dopušta žrtvu bez ustezanja, a kamoli uz borbu. Nadumnim (a ne nadmenim) poslušanjem shodno ljubavi Božijoj što je u njemu (= shodno logosu i smislu svom), on dozvoljava da ga zgrabiš i živog skuvaš: kao što su i sveti oci i svete majke Crkve Hristove dopuštali krvnike, da ih plene, hapse, grabe, biju, seku, stružu, istežu i pljuju, dave, izglađuju, kuvaju u kipućoj vodi, i topljenom olovu – a oni, kao sveti slovesni puževi, to su bezotporno nosili, i uz blagoslove mučitelje otpuštali.

9) Jedino što puž čini kada ga presretnemo, predupredimo, iznenadimo jeste da povije svoje antene. Jer tada on mre od stida. Vidiš, isto čine i pravi hrišćani kada se sa nekim sretnu. Kad im banemo na prepad u keliju, molitveno pravilo i sagledanje – oni se kao puževi umire, obore glavu i odmah nam krajnjim strpljenjem – služe. Antene puža su stolpovi (= praksa) na vrh kojih su njegove oči (= teorija). Stoga susretno povijanje pipaka pred svecelom tvari (vidljivom i nevidljivom) podseća na metanije i kolenopreklonjenja što ih u znak bogoljubavi svakodnevno vrše udovi Tela Hristovog – verujući po celom svetu, vidljivom i nevidljivom.

10) Puž je ovaploćenje tišine koja mirovanjem hodi, pa je time živi simbol (= „ikona“) molitve uma spuštenog u srce (Ps 84, 5). Pri tom nikad ne žuri (jer nije maloveran), niti kasni (jer nije malodušan). Kad bi puž bio monah, ime bi mu bilo – Isihije. Takav puž obreo bi se na beloruskoj travki koju tamo zovu Tihona. A u ruskom jeziku puža zovu tihohod, odnosno „ulitka“.

11) Plodovi puževljeve prostosrdačnosti vide se umnoženi u liku veličanstvene krasote njegove prozračne kućice-kelije, koja u središtu svoje spirale uvire u ušnu školjku Božije stvaralačke blagodati koja sa pužem, simfono – kroz puža kao kroz kosmičku trubu – poje i blagosilja ovako: fiat, budi, ljubi. Noseći na leđima sveštena pisma, predanje, zapovesti, simbole, dogmate i sveštenodejstva Zaveta (dakle školjku Doma), i mi – kao pnevmatonauti i nautilusi u okeanu Božije Ljubavi – treba da izviremo i opet uviremo u Tajnu nedogledno visokih ponora i ponorno visokih Misterija Bogočoveka i bogočovečanskog okeana zajednice tvarnih sa Netvarnim – iz slave u slavu melodije Božijih živih bićetvornih nota, ili ljubvenih sila = δυνάμεις (Ps 19, 1-4; 29, 9; 33, 1; 32, 11; 111, 2-3).

12) Puž je bezglasan poziv na pokajanje. Kad ga pregazimo ostavlja samo zvuk slomljenog klepala; mirno izdiše i kao kap kiše vetri na svetlu oproštaja kojeg unapred daje budući da nikad ne uzvraća, nikad ne ujeda u ozlojeđenoj uvređenosti. Njegovu molitvu možeš čuti kad se umiriš, ona žubori blago: „Gospod je pastir moj, ništa mi neće nedostajati; na zelenoj paši pase me, vodi me na tihu vodu“ (Ps 23, 1-2).

13) Puž istrajava u poslu i borbi poslušan do zadnjeg tr(e)nutka svog ovozemljskog puta. Puža možeš smatrati lenjim i neradinim jedino ako si brzoplet. Ako Psalmopojac Božiji sagledava u svahom dihaniju (= disanju svake živuljke i biljke) hvaljenje Boga (= hvaliteljne tropare shodne daru njihovih slovesno neslovesnih mogućnosti; Ps 150, 6): dakle, ako je svako disanje bića prizvano da bude harmonijski odjek stvaralačkog i promisliteljnog disanja Božije blagodati (= energija, bićetvornih dejstava) radi sticanja ontološkog zdravlja (= udahnjivanja Duha i Večnosti), onda kako možeš u pužu videti dembelana, lavirintsku zamršenost samorefleksije, ili čak požudnu odvratnost. Nedostaje Ti samo još malo molitve i Crkve od Boga (= čestica evharistije da visi o srcu), kako bi i ti ta živuljčava i draga ontološka slova Božija (= protologijske logose stvorenja) imenovao pravilno: dakle, obdelnom ljubavlju saradničkog sa Bogom bićečuvarstva (= filakoontija) i bićeljublja (= ontofilija). Ne samo da predano radi i baštovani po sâdu Božijem, već je i postojano privržen svome i Božijem Domu – crkvoprizvanoj i bogodatoj Prirodi (v. Blagodarstveni Akatist Isusu Hristu, Ikos 4). Dok lom kelije (zgažene obnevidelom tromošću Adama) u smrt ga nosi, ostaje u domu: veran, polomljen, ali preobražen. Jer Bog ni njega neće zaboraviti (Jn 14, 18), kao što svoju spasodatnu i krasotodatnu Ljubav i Promisao prema celom svetu neće da zaboravi, preinači i preveri (jer veran je Onaj koji je obećao: „Evo ja sam s vama u sve dane do svršetka veka“, Mt 28, 20). Hibernacijsko preživljavanje u najtežim uslovima, na žaru žege ali i u podzemnom plavljenju muljeva, preporučuje ga kao simbol žilave nade na nov život. U holandskom gradu Utrehtu, na hrišćanskom grobu (†1648), izliveni su puževi nade u večni život vaskrsenja. „Šta da čekam Gospode, nada je moja u Tebi“ (Ps 39, 7).

14) Puža naročito vole hrišćani – verni Crkve. Pored mnogih značenjskih semena, puž rasemenjuje i simbol vaskrsenja. Jer kao živ podnosi mnoge nedaće. Kada svi misle da od njega nema ništa, on izbija na stazu (Ps 25, 4; 27, 11; 86, 11), pružajući antene čela kao nadu poverenja u obećanje Božije da „smrti nećete videti vavek“ (Jn 5, 24; 1Jn 3, 14). Puž usporenošću svojih delikatnih pokreta gasi vreme (lat. tempera tempori), pa tako ikonizuje funkciju duhovnog probijanja nervoznog tempa tvari koja se izvan Boga vrtoglavo obrušava ništenjem u smrt i ništavilo. Puž trenutke preinačuje u večnutke koje niže na svojim (k)erosnim (gr. καιρός) antenama uperenim naviše. „Oči svih k Tebi su upravljene, i Ti im daješ hranu na vreme“ (Ps 145, 15; Jn 21, 5).

15) Neki ljudi slični su puževima: dok ih gaziš oni za sobom ostavljaju sjaj i za oproštajem našim upućuju nezlobiv vapaj. Takvi su, recimo, svetitetlji. Na blato naših uvreda oni uzvraćaju opraštanjem i brižnom molitvom za uvredioca, u kojem vide blagosloven (= dobrodošao) dvojedan povod kako za umnožavanje ljubavi, tako i za smiravanje (Rim 12, 14). Na kâle uvreda oni filokale (gr. φιλοκαλία : philokalia = dobrotoljublje): sjaktanjem vrlina i upodobljenjima prvoprimeru Božijeg neuzvraćanja na zlo zlim (Mt 5, 44; Mt 18, 21-22; Lk 23, 34; Dap 7, 60).

16) Mnogo je tužno kada vidimo puževljevu kućicu-keliju – praznu. Ali, i tada on nama služi jer nas (kroz setno sečivo odsustva) podseća da je život trijedno delo prisustva (gr. πᾰρουσία) Božije Svetotrojične Ljubavi koja telo utkiva u dušu a telo-dušu u duh blagodati Božanskog „budi!“. Kućica puža, poput nadgrobne školjke, ukazuje na nadzemno naznačenje naše ustreptale duše koja – istorijom, zaumljem ali i smrću! – putuje u potrazi za ehom Božijeg pomena u Carstvu Nebeskom (Lk 23, 42), kako bi se u Duhu i sa Duhom po telo-školjku vratila – uvećana, ukrašena i krasno sa Bogom i telom pomirena. Kako nas poučava i apostol: „Jer za tim uzdišemo želeći da se obučemo u svoj nebeski stan [...] nećemo da se svučemo, nego da se još obučemo, da bi Život progutao ono što je smrtno“ (2Kor 5, 1-4).

17) Puž je pustinjak. Kad dođe vreme nevremena i suša, on se u keliju svoju povlači i – kao proroci, apostoli i oci Crkve – zavetuje se ćutanju, prekriva opnom vernosti, i, dok svuda oko njega (osim u njemu) zamire život iznuren probom iskušenja, njemu krilašca Božije blagodati donose hlebove u liku prvih kapi kiše (1Car 17, 4-6; Ps 145, 16). A tada, pogružen u dažd blagodati, on izlazi iz kelije, a kelija (sva od vode i sunca) sija kao najlepši ukras sveta – kao devstven taban (Ps 26, 12; 119, 1) ili čisto srce (Ps 40, 8). Puževi – kao pustinjski i metropolisni oci i majke – blistaju po svetu kao dragulji u travi: slani i jestivi poput vrlina smirenja, strpljenja, ćutanja, blagosti, nezlobivosti, stida, brižljivosti samoumanjenja, slatke smernosti i vernosti. Blistaju u travama vaseljene, omiveni daždnim kapima rose blagodatni, kao i svaka vrlina (koje su živi simbol). Puževi poput „jagnjadi na pašama smirenja“ (v. Mali Akatist Justinu Ćelijskom, Ikos 10, stih 9, Beograd 1995) donose tovare vrlina, ako imamo oči (= teoriju) da sagledavamo i ljubav (= praksis) da osećamo mučenicu tvar: pastiricu i martiricu Božiju.

18) Puž je pustinožitelj, ali samo je naizgled sam, kao što pustinjak samo naizgled liči na samca. Kao i svaki pravi član Crkve (po blagoslovu svevozglavljenja tvari u Hrista-Crkvu, [Kol 1, 18; 2, 10; Rim 8]), ugleda se i on zemljani (logosom svojim) na nadzemaljske Neba: na svete, angele, Majku Božiju i Svetu Trojicu: Oca, Sina i Svetog Duha, pa je druželjubiv i saboran. Zato, gde vidiš jednog puža, tu je, pod listom ili koricom i drugi, i treći (kao u skitu). Inače, trijedinstvo sloge među živuljkama Božijeg sveta (= „alfaomegazoama“) najizobraženije ikonizuju pčela, puž i mrav. Svo troje rade, stvaraju i ne viču – povrh toga, svoje domove, poput hramova, grade u slavu Božiju: košnice, školje, kupišta. Oni Slavu Božiju ne ometaju; smerni i dobri ljudi ih vole. Srpski seljak za pčelu, kad ugine u radu, kaže: „umréla mi pčela“ (jer je članica Domaćinstva), a za vrlog čoveka Srbin kaže: „dobar k’o mrav“ – e, nemoj ni Ti pčelu, mrava niti puža zgaziti, pa ćeš i tako pred Gospodom Hristom mio biti.

19) Puž je obrazac kojim bezobraznik može poprimiti zametak upodobljenja pokajnom obrazu čoveka Crkve (gr. καθ’ ὁμοίωσιν Θεοῦ): žuriti eshatološkom Domu brižljivošću suza, biti poslušalac Božijeg Slova-Logosa a ne nametljivac buke gordosti, uzimati na sebe trnje i nečist uvreda i hula a izsebljivati tihovanja sjaj — dakle, brižljivo slušati tišinu znači biti na način puža! (i obrnuto, brižno posmatrati puža znači biti na način tihovanja, to jest isihije [gr. ἡσυχία : hesychia]). Eto kako se između isihaste i puža povija blagodatan luk duge svejedinstva u Bogu: luk što i grešnika želi da obujmi i grli.

20) Jedan dečak na Svetoj Gori toliko je zavoleo Boga, da je (i) u svojim duhovnim ocima video žive ikone Gospoda; tolika je bila njegova ljubav prema Crkvi, monaštvu i svojim ocima da ih je bespogovorno slušao i jedva čekao da se ispravlja u svemu. Oci su počeli da ga šalju u Atonske šume i lugove da posle mekih bogorodičnih kiša bere puževe. Hitao je on, sa Isusovom molitvom na usni srčanih listova, po kamenju i šipražju, i pune tovare vraćao pred stope staraca... sve dok se jednog dana nije zaneo, od ljubavi i revnovanja, pa se od vlage sluzave vreće teško, teško razboleo. Svetu Goru je zbog lečenja (iscrpen i jedva živ) morao da napusti, sa suzama. Međutim, da nije bilo tih puževa nikada taj monah ne bi u poslušanju postradao, zatim oblagodaćen napustio Atos i otišao u kozmos – svet, gde je ljudima služio celog života: primerom žrtve, molitvom, činodejstvom tajni, ispovedanjem i pričešćivanjem, savetovanjem, proviđanjem, upozoravanjem, nazidanjem pouka, Ljubavlju i ljubavima; i tek pred kraj života vratio se na Atos taj dečak – Porfirije, preopodobni puž Božiji jeromonah Porfirije Bajraktaris, gde se i upokojio, ostavivši kraj sebe, kao školjku, punu vreću dobrih puževa – duhovnu decu svoju (2Kor 6, 16-18); (v. Starac Porfirije: podvižnik ljubavi, prozorljivi čudotvorac, Novi Sad 2002).

21) Verujem da se njegov sabrat (= duhovni visokogorac) sveti Siluan Atonski, takođe jedan od atonskih mladića, ne bi ljutio kada bi smo njegovu pouku „Drži svoj um u adu i ne očajavaj“, preneli (i) ovako: „Budi kao puž i ne očajavaj“ (v. Starac Siluan, Pouke, XVI, Hilandar 1994). To znači: pruži se u smirenju (= odbijanjem greha) kroz užase mulja grehovnosti svog i ovog sveta, koji sav u adu leži (1Jn 5, 19), kako bi se – kao puž – obreo na dlanu Boga Živog (obran na spasenje vrlinom dobrodetelji u Hristu-Crkvi): veseo (a ne crnožučan) jer omiven raspetim rukama i blistavim šakama Prijatelja, Celebnika i Žiznodatelja svekolike tvari (v. Žitije Simeona Divnogorca); koji je i sâm pre tebe a radi tebe i svih bezgrešno hodio kroz kâl i blato preispodnjeg užasa i zla bogootpalih svetova (Mt 8, 19-20): isušujući crnilo usled očajanja i očajanje usled crnila greha kao metafizičkog blata.

22) Puža možeš pojesti samo ako si besan od sitosti, samo ako si iznuren glađu; ali, ima ljudi koji ni tada puža ne mogu jesti. Oni govore ovako: hranu mogu, puža ne mogu. Za svetitelja opepeljeni dvopek slađi je od svega, jer iz pepela uzdržanja iskri netvarna struja blagodati koja od svega pravi slatku i živonosnu, dakle duhovno ukusnu, Trpezu Evharistijskog obeda – na zdravlje večnog života.

23) Puž je, uz mrava i pčelu, među najkrotkijim (Mt 11, 29) živuljkama Božijeg sâda – preliven po površima zemnog krâsa kao sedefna šara. Njegova stidljivost služi muškarcu da postane i viteštven čuvajući druge (stidom mere) od sebe, ne ostajući tek sirov junak (srljajući na kopljima hormona u ozlede, ali i povređivanja drugih). Hrišćanski muškarac treba da bude delija, ali bez delikatnosti on je bahata vreća nagona. Biraj: delikatan a delija, ili grubijan i kavgadžija.

24) Žena od puža uzima vernost domu, neiskorenjivost uprkos iskušenjima, stid pred drugim i istrajnost u opitima ukrašavanja, čije su granice u beskonačnosti spiritualne spirale vaseljene.

25) Dva su tabana: taban našeg egoizma – tvrd, otečen i ustajao kao smrad grešne nepokornosti; i drugi taban, taban tela puža – blag, rasudljiv, zdrav.

26) Puž je učitelj najvažnije vrline Crkve Hristove – ponovimo, reč je o smirenju. Puža ćeš zateći najčešće na zemlji – na humusu. Stoga treba obznaniti i ovu reč: puž humom humilno kliže, metanijom rane uma Tvog smerno liže. Na latinskom Zapadu smirenje se piše ovako: humilitas, a zemlja ovako: humus.

27) Humka je puž!, ploveći grob i podsetnik na zemlju: da si bez Boga smrt, da si od zemlje stvoren da postaneš zemlja Neba – u Bogu i sa Njim da budeš zlatna zemlja večnog života, bogočovečanski vozglavljen u Hrista-Crkvu kao Zemlju živih (gr. ἡ Χῶρα τῶν ζώντων; Ps 27, 13). Puž po Nebu klizi klizeći smireno po zemlji: njegovo je viđenje u obrnuto-rastućoj perspektivi smirenja. Drugim rečima, stopalo puža je otvorena rana koja poput treptavog oka omiva svet.

28) Puž po humu humilno po zemlji u smirenju klizi. Ali zato se do neba, kao kristalni kâd, uzdiže spiralna krasota njegove kelije-školjke (u koju je smotao sve galaksije i sve kosmičke spirale sazvežđa)! Grb mu je spirala (gr. σπείρα = lat. spiralis → spiritus = duh; v. Jill Pruce, The Mystic Spiral: The Journey of the Soul, London 1980). Ona dinamičkom vertikalom simbolizuje uzročište i ishodište sveta postojanja (Ps 8, 3): „dinamički“ jer uvijanje ukazuje na živo (dakle, nezatvorivo u krug) putovanje Živome, Bezgraničnome i Neponovljivome; „vertikalno“ jer pokazuje da je Otac naš (i svega živog) na nebesima (Mt 11, 25; Gal 4, 6-7). Ovoji puževljeve spirale posreduju između spirale molekula DNK (double helix) i spirala galaksija (Mlečni put), jer i u njih te mogu sazrcnuti. Puž je stoga simbol hrišćanskog prostor-vremena – naime, vrlinom simbola spirale i on teži da postane „otvoreni krug“ (rus. červяk): uvojak tvari prizvan naviše.

29) Na Gorlestonskom psaltiru iz XIV veka (Gorleston Psalter, Suffolk 1310–1325), na iluminaciji teksta (dakle, u prosvetljenju!) vidimo čudesan prizor – ostvarenu bajku duhovnog uzvišenja naših srednjovekovnih predaka. Vitez kolenopreklono oslonjen na mač molitve i sagledanja, od prozračnog a pregaženog puža traži oproštaj — od puža kojeg zgazio je njegov taban: strog, usmeren i svoj. Vitez, oslonjen na krst mača, Gospoda moli da s pužem i on jednak hodi, ali u jednačenju smirenja, kako bi uz suze kao darove dostojne pokajanja pred licem sve tvari (Lk 3, 8), stekao veledarove ljubavi: sagledavanje golemosti malih i veličanstvo njihovih kenotičkih ispražnjenja.

30) Puž je ne samo „teolog“ (budući da kao smiren na svoj način blagosloveno bogosluži i domoslovi = „eko-logiše“), već je i „pesnik“. Pošto svaki pesnik, kao erosni krst, nosi najteži zadatak: sušti zadatak poezije – da lepotama delotvornih reči pomiri zemlju i Nebo kroz pečate krvi, znoja i molitvenih suza, da u Duhu ljubi tvar i Crkvu kao zaručnice Hrista Boga (Jn 3, 29), da u tvari pronađe uplive i upletnjake netvarnih sila Božijeg Lika (Ps 45, 2): drugim rečima, da pronalazi zemne likove Nadzemne Krasote! Zato svi puževi na humu – i oni među njima pregaženi, oznojeni, osuzani – leče grešne rane našem ktisiofobičnom (= tvaromrznom) umu – pokazujući svoju krasotu kao krasotu osunčane Zemljice (Ps 19, 6). Jedući zemlju ispredaju sedefno istupljenje u vidu predivne školjke, koja simbolizuje poetičku umetnost spajanja zemlje sa Tajnom! (Rim 1, 20). Sa Vjačeslavom Ivanovim (i Puškinom, i Mihajlom Fjodorovičem Dostojevskim, i Vladimirom Ernom) ovako oni poju i pesmuju: „Braćo! Krilo Zemlje celivajte, plačite nad njom: ‘O, majko, živi!’ ‘Bog tvoj vaskrse’, blagovestiti se odvažite, Bog tvoj živi, i ti živi!“ (v. V. Ivanov, Kormčie zvezdы, Spb. 1903).

31) Putovanje puža po Zemlji predstavlja neprekinuto celivanje utrobe Zemlje i živodatnih priliva u njoj. Svaki pokret puža novi je poljubac upućen majci Zemlji, ali i grobu svom. Puž svoju keliju-školjku nosi ne samo kao grb veći i kao gr(o)b. On je živ zazidan u školjku kao prepodobni zatvornici Crkve. Takođe, on uza se nosi pogrebni sanduk, kako su mnogi svešteni oci činili, za života spavajući u njima. Vidiš li puža, znaj da ti govori, poput starca Kleope, sećaj se smrti (lat. memento mori) jer vreme nepovratno ističe (lat. fugit irreparabile tempus).

32) Na pravoslavnom Istoku s pužem je drugovao i tugovao prepodobni Porfirije Atonski i Atinski; na Zapadu sveti Frančesko Asiški (koji je prirodu zvao „sestrice“ a telu se obraćao sa „brate“). Evo šta je sveti Frančesko, savremenik svetog Save Srpskog, kazao svojoj duhovnoj deci, u obliku priče, kao u paraboličnom Jevanđelju: «Došavši pred vrata raja puž zatraži od apostola Petra da prođe u rajsko naselje. Apostol Petar ga upita šta traži, a puž uzvrati kako traži besmrtnost. „Ne čudi se“, dodao je puž, „jer i ja sam stvorenjce Božije. Zar nisam i ja stvoren od Boga, kao i arhangel Mihajlo“. „Tačno tako – ja sam arhangel-puž“. „Ali gde su ti krila, sablja i purpurne sandale koje i treba da prate vladarsko dostojanstvo“, upita apostol. „Unutra su, u meni: snivaju i čekaju“, uzvrati puž. „Šta to“, zapita apostol? „Veliki trenutak“. „Koji?“ „Upravo ovaj!“, reče puž, i, pre nego što se apostol prisabrao, puž – kao na krilima – prelete dveri raja».

33) Kao što je Sveti Sava razumeo vuka, tako je sveti Frančesko razumeo puža, kazujući svojoj duhovnoj deci sledeće: „Zar ne razumete? I mi smo nalik bratu-pužu – u nama su krila, sablja i sandale. Sve što je potrebno jeste da ulazak u rajski vrt želimo više od svega na svetu: moramo biti spremni da se dvignemo i... skočimo!“ Kada zajedničari sa Bogom u veri i blagodati čovek (i njegova ucrkvenjena „deca“: životinje, biljke i sva priroda) može sve (Mr 9, 23). Onda ne čudi, ali zauvek zapanjuje, da u pravoslavnoj Belorusiji postoji trava koju zovu Arhangel (v. P. Florenskiй, Obщečelovečeskie korni idealizma, 1909). Tako je čoveka i puža (svo življe i bilje) sagledavao i sveti Frančesko, pokrovitelj ekologa i ikosofila Zapada.

34) „Angeli Gospodnji stanom stoje oko onih koji se Boga boje, i izbavljaju ih“ (Ps 34, 7) = prenose smirene preko praga opasnosti i nevolja: recimo, preko crnih virova smrti ili pakla — preko kostiju granica pale i raspale prirode (gr. ἑρρώστησεν τὴν φθορὰν; v. Kirilo Jerusalimski, In Rom.) i drugih antisabornih i antisusretnih prepreka. Stoga gledajmo s pažnjom u predanje o pužu, ali i u sve pužoliko, odnosno krotko (Mt 5, 5; 11, 29).

35) Puž je živi simbol i naših ograničenja: krhak je, spor, nem, bespomoćan, slab, nenaoružan... (Ps 58, 8) Zato ga otac Crkve Zapada uzima za primer sposobnosti nesposobnosti stvorenog (= puž, čovek, tvar) da verom i blagodaću postane kadra sila koja se u nemoći pokazuje: „Jer kada sam slab, onda sam silan“ (2Kor 12, 10; Jev 11, 34). Asiški otac ga uzima za primer kako se sve može (pa i nemoguće, naročito nemoguće; Fil 4, 13) sa Bogom: recimo, da stvoreno ima početak ali ne i kraj već beskraj večnog života u Bogu i sa Bogom u Raju (Otkr 2, 7 ). Blaženi Avgustin nigde nije kazao kako se sledeća njegova reč ne odnosi (i) na puža: Surgunt indocti et rapiunt caelum! = Ustremljuju se ništi i hvataju Nebo!

36) Kad vidimo puža osmehnemo se celim bićem. To je zbog toga što je puž dobar, kao dete. Uz dobrotu uvek ide milina osmehivanja i druge dobrote (jer Gospod ništa ne daje na meru [Jn 3, 34]). Osmehivanje jeste jedna od mnogih energija Dobrote Predobrog, čemu nas posredno uči upravo puž, i – deca (njemu najbliži stanovnici sveta [Ps 8, 2]). Zato će svi pregaženi puževi, kao i sva naša zgažena deca = svetomučeni puževi (od Milice Rakić do Katarine Janković; Mt 18, 10) u vaskrsni Dan čuti reč Duha Očevog kroz Svepokrivajuću Ipostas Sina-Hrista: „Priđite blagosloveni Carstva Oca moga“ (Mt 13, 43; 26, 29; Mr 11, 10). Do tada On radi njih (kao svedok Ljubavi prema svim malima i natovarenima, [Mt 11, 28; Otkr 7, 9-17]) upozorava sledeće: „Ne branite im da priđu“ (Mt 18, 3-4; 19, 14). Ne branimo osmehe deci-puževima (Mt 21, 14), niti puževima.

37) Na puževima jašu deca, toliko su krotki. Luis Kerol (L. Caroll) je puža uveo u tajanstvenu priču o Zemlji čuda, i poklonio ga devojčici Alisi. — „Što si od Engeleske dalje, bliže si Francuskoj; zato ne bledi ljubljeni pužu, već dođi i plesu se priključi“, peva Luis Kerol (v. Alice in Wonderland). Zbilja, u saradnji sa Bogom, u saobzirnosti celiva ljubavi, i mi postajemo uče(s)nici druželjubivog plesa simfonije oblagodaćenog života – sve do poslednjeg praporca i puža.

38) Kada zlomislijem prezreš „brata-puža“, ti braniš ljubavi (dakle, detetu u sebi [Mt 18, 3]) da ka njemu ide i da (i) od njega struji, u ceo svet. A da naše zle misli štete svemu (Prič 6, 18; Jez 38, 10; Mt 15, 18-19), pa i pužu, svedoči osušeni list i pod njime uveli puž. Uveli list je opekotina ništavila koju smo u biljku uveli svojim zlosmradnim mislenim energijama koje lete brže od svetlosti, dalje od kraja sveta dopiru, i razornije od nuklearne fisije razgrađuju likove tvari. — Bezobraznost misli cara postojećeg – Čoveka (dakle, omraza njegovog srca; Mt 15, 19; Mk, 7, 21-23), povlači za sobom i bez-obraznost njegovog carstva, odnosno bez-obličje svega postojećeg (= a-ides = bezvidica = bez[ob]ličje = Ad), a rezultat je uvelost postojanja, bića, života – ili mr(a)z smrti. Osušeni list = ogledalo zle misli. Uveli puž = ogledalo zle misli.

39) Nikad ne zaboravi da je drugim bićima svet još strašniji i veći, neizrecivo kolosalniji, nego što je Tebi. Za njih je milimetar velik kao kilometar. Stoga te sva od tebe manja bića – vrlinom upravo svoje malenosti – pozivaju da žuriš polako, na talasu molitve, kao puž: polako jer pažljivo (niptički = nypsis). Na to nas pozivaju i paralizovana deca – ti puževi u kolicima koje nehatom previđamo i grubošću preziremo.

40) Evo kako pesnikinja Virdžinija Vulf (V. Woolf) opisuje svet iz obrnute perspektive puža: „Mrke litice sa dubokim smaragdnim jezerima udubljenja (= lokve), pljosnata travolika drveta što se povijaju od vrha do korena, okruglo sivo stenje, ogromne izlomljene površi tanke pucketave teksture (= lišće) – svi ti predmeti leže na puževljevom putu, između jedne vlati i druge; pre nego što odluči da li će zaobići zasvođen šator mrtvog lista, ili ispod njega proći, pred puža staju stopala ljudi“.

41) Vidiš li kako je pužu teško i opasno u svetu. (Slično duši istančanoj i blagoj usred tehnometafizičke pretrpanosti sveta bukom, predmetima, funkcijama, interesima, i još svakojakim zalima). Zato da paziš puža da ne zgaziš – u njemu je „dušica“ (= životić) po ranjivosti gotovo lju(d)ska. Ako budeš tako sveobazriv i sveobzoran uzliknućeš na Hrista koji je hodio žarkim peskom Obećane zemlje, ne zgazivši nikoga i ništa, već sve privijajući na obloge svoje nebeske Ljubavi, koje smo (preko svesvete Crkve) pričasnici još ovde na Zemlji, u istoriji. Pouka zato glasi: neka se Tvoji tabani, čoveče Božiji, na svim putevima Tvojim povinuju mekoti mahovina (nalik puževima), kako bi se, kao novi puževi, preobraženi u buduće (= eshaton) pružili. Tada Tvoje tiranosaurično „ja“ (projektovano u žulj egoizma) neće grubijanstvom gaženja nanositi bol nezaštićenima. Koliki je bol na pužu (= našem sabratu, sestri, čedu) neka Ti zasvedoči smislotražljivi otac Hamletov, Vilijam Šekspir: „Il’ kao puž, pretrpevši po rožićima udar, povlači se bolno u ljuskastu svoju pešter, pa tamo, sav ušuškan u seni, sedi dugo strahujući da iznova u svet proviri“ (v. W. Shakespeare, Venus and Adonis). Koliki je tek bol na ljudima? A koliko je nedogledan i nepojaman uzdisaj Boga nad bolom tvari? (Rim 8, 26) — i ona je, sestra tvar, sa Krsta ustima Prečistog Spasitelja Isusa Hrista, zavapila Ocu: „Žedna sam!“ (gr. διψῶ; Jn 19, 28; Ps 119, 174).

42) Kad Ti je teško u tr(e)nu (Mt 27, 29), vrelom iskušenju, ili u danu i životu celom: kad zaželiš da bežiš iz manastira, iz kuće, iz braka, iz posla i poslušanja, pamti šta radi puž: svoju kuću-kapelu (= poslušanje) zbacuje samo pri smrti i u poslednjoj opasnosti; i svuda je sa sobom nosi kao krst i blagoslov. Harijeta Bičer Stou (H. B. Stowe) svedoči kako usled neovarvarstva tehnopotrošačke civilizacije i usled neonomadske lakomosti interesa Amerikanci odbacuju svoje domove i kuće „lakoćom puževa“. Ona to zapažanje može izneti samo po cenu uvrede pužu. Da poznaje puža ne bi njega uzela u razmatranje kao primer površnosti nezavičajnog postojanja. Puž je suprotno od globojapija: svoju kuću-keliju nikad ne zbacuje – osim pri smrti – sobom je nosi i uvek se u nju vraća i ukopava (keliju-kuću ne odbacuje pred olujom novčanih svežnjeva, pred tornadom profitabilnih investicija u bolje poslove, druge države, nove identitete).

43) Puža je uvredio i blagoumni Hans Kristian Andersen (v. H. Ch. Andersen, Snail and the Rose Tree) kada ga je prokazao kao metafizičkog samca koji melanholično uvrnut u unutrašnjost samodovoljnosti ispod ruže osporava njenu lepotu, miris, radost, jednostavnu a punu izdašnost. Puž nije, kao kod Andersena, rugač i ruglo u ružičnjaku vaseljene. Naprotiv, gradeći tiho oko korena tunele, ili drobeći zemlju u mrvice na površi uz stablo, hraneći se (za druge) štetnim daje on vazdušnim strujama puteve i ružinom korenu-cvetu pčelinje disanje, prekida od gamadi ometanje. Obmotan oko trna ruže puž je na ružici broš – dodat, graciozan kao srna. Ako je blagorodni decotešitelj Andersen ozledio puža, koliko li ga tek Ti i ja vređamo.

44) Puž je nenametljiv stradalnik, sličan martiru, angelu i – Bogu. On strada od drugih dajući svoje meso. Nije sebičan on, nego je okrutno – tačnije, ishitreno – Andersenovo pero. Angela Karter (A. Carter) sagedavala je i teorijom i praksom veliku tajnu Hristove Ljubavi. Jedna od energija-darova te svemoguće Ljubavi naziva se darom (= harizmom) poistovećenja sa drugim: ne samo sa Drugim = Bogom, ne samo sa drugim = sabratom, ne samo sa drugima = strancima veri, strancima u veri ili strancima strane vere — nego poistovećenjem i sa drugošću drugačijeg načina = slovesno neslovesne biljke, životinje, žive i (takozvane) nežive tvari. Angela nije u pužu videla tek angela, nego Boga! Evo kako: „Nema sumnje da od svih životinja koje jedemo najbrutalnije postupamo prema puževima. Helix optera biva iščupan iz zemlje gde miroljubivo uživa svoj letnji san, zatim, smrskan kao jaje, jede se sirov, verovatno još živ; ili se kuva na uzavrelom ulju; ili se peče na usijalom pepelu... Ako je Bog Puž, onda slike pakla Jeronima Boša (Hieronimus Bosch) liče na čajanku u parohijskoj bašti“.

45) Zgaziti puža nehotice, đonom preko mokrote mrke sigurnosti jorgana od trave, u noći, pod punim mesecom – ili, recimo, izjutra biciklom, kolima... I proći dalje pored te dirljive metafore sebe sâmog. Ostaje samo muka i muk pripite navike da gaziš bez pitanja, bez davanja, bez gostoprimstva na oltaru niptičke – jer duhom sabrane – pažnje. Zgaziti puža, uz krckutav zvuk nalik lomljenju čokolade od lešnika, uz nečujan vrisak spljeskanih antena na kojima su oči nevidljive poput smernosti — zgaziti božansku hornu na stopalu smirenosti (lat. humilitas) što humilno liže Božijim humom i stvara od traga sjaj. Gaziti, proći, biti nošen energijom razloženih životinja što se u crevima koprcaju i vare: omotačom kože puhati napred i gaziti i stići, na vreme, na cilj – dakako. Bilo je neizbežno kažeš. Da, slažem se. — Utoliko gore po tebe, i mene...

46) Zbog toga sveti car, prorok i svešteni psalmopojac David plače ovim upitom: „Šta je čovek, te ga se opominješ, ili sin čovečiji te ga pohodiš (Gospode)? Učinio sa ga malo manjim od angela, slavom i čašću venčao si ga; postavio si ga gospodarem nad delima ruku svojih, sve si stavio pod noge njegove...“ (Ps 8, 4-6). Ali pokoreni nisu tu da bi smo ih gazili, već da bi smo im služili: čak uzdizali iznad sebe (na vrhovima prstiju) onako kako je nas uzvisio Otac Nebeski kada nam je sve i svja na zemlji, u vazduhu i morima pokorio = poklonio (1Kor 15, 27) u vidu prosfore izliva Života. Mističko-predanjski eho Davidovog žalkog pojanja, na način odgovora, daje apostol Pavle (apostol ne samo pagana već i tvorevine) — „A kad mu sve pokori, onda će se i sâm Sin pokoriti Onome koji mu sve pokori: da bude Bog sve u svemu“ (1Kor 15, 28). Pruži mravu slamku, pčeli promeni vodu, puža preskoči, čoveka na putu pozdravi, makar okom (ako već ne molitvom i skokom). Pokorimo sebe nama pokorenima, pa ćemo (se) vladati kao Onaj koji voli da daje, i to ne samo iz Sebe već i Suštog Sebe kao dar svakog dara. Drugo ime samopokoravanja jeste darivanje: poklonimo se pužu, poklonimo sebe Bogu — budimo pokloni prisustva (eng. presents of presence) i prisustva poklona (eng. presence of presents) — budimo prezent(n)i!

47) Puž klizi sporo, gotovo neprimetno, ali to je zato što na leđima nosi celu kuću-keliju i Dom (Jev 3, 5). Sličan je stoga patrijarhu, episkopu, igumanu, duhovnom ali i telesnom ocu: i oni na leđima krstonose do neba velik u Hristu Krst i Zavet ljubveno- molitvene brige za sve i svakog, pa i svaki prirode dom. Ali u Hristu jaram je blag (Mt 11, 28-30; 1Jn 5, 3). Seti se toga kad za kamenom osude (Jn 8, 7) ili muljem pomisli ulepljen posegneš protiv starešina Božijih (Rim 13, 1).

48) Puž je spor, nenametljiv i tih. Povrh toga, on je ovaploćenje i suzdržanosti. Zato ospoljava nenadmašan stil. Jer odlika svakog valjanog stila (ne samo pisanja već i življenja) jeste usredsređena nerazbacanost. Ništa suvišno a sve suzdržano jeste vrlina, kao što je i skromnost vrlina – obe nalazimo u puža. Njegov stil je time nenadmašan. Stilsku suštinu uzoritog puža lepo otkriva pesnikinja Marijana Mur (v. M. Moor, To a Snail): „... u odsustvu nogu – ‘metod zaključivanja’ / u zagonetnoj projavi tvoje okate antene – ‘sagledanje načela’, o puže“. Tako i mi da vrednujemo ne ono što je spolja nabačeno kožnom oku, već – suzdržavajući se skromno – da čekamo od Boga darove iz unutrašnjeg oka i srca, kako sopstvenog tako i drugog, uključujući i logosno unutarje puža. Svetost je energija melodije Božijeg stila.

49) Ukoliko volimo puža volimo i Boga. Ako ne volimo puža nedovoljno je čista naša ljubav prema Bogu (1Jn 4, 20). Ona je tada uprljana „trombozom“ svetlotoka sinergijske podrške svima i svemu (1Jn 4, 21): budući da odstupa od uzora prepadnog Adama koji – saradnjom sa Božijom silom – daje žiznopotvrdna obasjanja (= ljubvena imena-objave) svim od Boga privedenim živuljkama i tvarčicama: od Eve do puža. Danas klečimo pred ranjenim ljudima i puževima (bezimenim, nevoljenim), koji sa apostolom Pavlom „... žarkim iščekivanjem [...] očekuju da se jave sinovi Božiji“ (Rim 8, 19), kao pravi i jedini oslobodioci tvari (Rim 8, 21) od ranjenosti grehom i od požarne ikosofobijske ekološke katastrofe. — „Jer se tvar pokori taštini ne od svoje volje, nego zbog onoga koji je pokori“ (Rim 8, 20). Puževi, kao i sva mala braća po srodstvu dara života, jesu ranjene i zarobljene teritorije bića koje čekaju da postanu oslobođene teritorije (= „ontoeklisije“) – ucrkvenjene, blagoslovene, ukrašene — dakle, Tvojom ljubavlju imenovane. Tada ćemo za prirodu-tvar i čak za puževe-lampione, sa carem Davidom „iz srca istakati reči dobre“ (Ps 45, 1), iznutra obasjavajući i tako ucrkvenjujući sve živo lučom i ovog stiha: „Sva je ukrašena kći careva iznutra, haljina joj je zlatom iskićena; u vezenoj haljini vode je k caru...“ (Ps 45, 13-14; v. Akatist Isusu Sladčajšem, Ikos 4).

50) Ne dozvoli da se zagađenje naših srdaca (obagrenih zaboravom liturgijskog osvećenja svih radi svega) preliva u ne(vi)dela tumornih i tmurnih bolesti – ne samo naših najbližih, već i najdaljih živuljaka: ukatranjenih albatrosa, pesticidovanih orlova, poludelih krava i prezrenih puževa. Ne zaboravi reči Apostola: „Jer znamo da sva tvar zajedno uzdiše i tuguje do sada“ (Rim 8, 22). Podnesi otrov, ne širi ga, i, čak sledujući Malom Princu (v. A. de St.-Exupéry, Le petit prince) kao puž, primi trovanje na sebe umesto drugog – ako si nezlobivo kadar.

51) Čuj glas Tvog i mog brata, pesnika Endrjua Robertsa, koji – u već „postekološko“ doba – ne krije da sebe oseća zagađenim i prljavim pred nedostižnom krasotom i jednostavnošću – puža: „Klizeći, prelepo telo golog puža umiljuje zemlju, mirisno; telo moje zagađuje postojanje, usredsređena samomržnja. Prevozna stvar uzima moje telo radi sagorevanja, smrti, dekontaminacije. To je poslednji put da me neko dodiruje. Zemlja je očišćena. Prelepo telo golog puža umiljuje zemlju, dok zelena vrbišta rastu kao memorijal mom nepostojanju“ (v. A. Roberts, Slug on the Banks of Green Willows). Budimo čisti kao puž, poslušni zemlji koliko i Nebu, ne otimajući već dobijajući sâmim pokretom disanja milog u Bogu života.

52) A bratu Andriji Robertsu koji očajava (doduše plemenito izgarajući u postmodernoj Kršotini globalne Pustošije [= The Wasteland, T. S. Eliot]), evo ja ću otpevati, kao golać i možda puž (gr. γυμνοσάλιαγκος), pesmu kojom mu kažem da ga razumem i da sa njim sapatim; ta pesma glasi: «„Na vodama Vavilonskim sedimo i plačemo opominjući se Siona; o vrbama sred njega vešamo harfe svoje; tamo traže oni koji nas zarobiše da pevamo, i oni koji nas oboriše da se veselimo: ‘pevajte nam pesmu sionsku’“ (Ps 137) – kako ćemo, brate Andrijo i braćo, pevati pesmu Gospodnju u zemlji tuđoj? Kako: kad su nam skršili kućice? Kako: kad su nas usred doma pregazili otrovima bezbožja? Kako, kako pevati = blagodaću oživljavati sve i svja = druge radovati bez Tebe Domaćine i bez Grada našeg: kako bez Tebe davaoče Ljubavi koja i pustinju čini živahnom akordima dina, koja sve – čak i metronekropole – novim gradinama čini i tvori (Otkr 3, 12)!? Zato zapevaj svima za nas i umesto nas i – ako nema druge – kroz nas Gospode zatrubi nad zemljama i nad vasionama (Ps 150, 3), kako bismo svi u Duhu ozelenili radosnim pokajanjem i slogom bratskog usinovljenja (Rim 8, 15) u Ljubavi Tvojoj (Jn 14, 20) bezgraničnoj i bezdanoj kao smaragd Očev (Jn 14, 10). Oh, Bože, neka dođe Dan Tvoj biljkama i životinjama, i ništima! – čak neprijateljima, i krvnicima ljudi i tvari!! Ali dozvoli da u ozarenjima ljubavi i u blistanju (Otk 21, 23) mi prednjačimo pesmama (Ps 138, 1): da budemo pesme otaca i majki blagodati Tvoje koja, kao logosni vez, pokriva odežde svekolike tvari i „sve novim tvori“ (2Kor 5, 17; Otkr 21, 5): čak i na pustim obalama okrajaka istorije – čak i tamo, brate Andrijo: u Vavilonu ne samo ekološke tuge ove posrnule epohe».

53) Ako te i dalje čude ova ljubvena i pokajna sagledanja (u obliku ovde prosutih Pregaženih puževa), pa se pitaš: „Otkud da puž sve to biva i znači?“, ili: „Čime to da spojim i u sebe umostim?“ – odgovor je: ljubavlju i ljubavlju. — Za početak, pusti puževe u svoje ušne školjke, pa i ti, poput puža i angela, budi sluh Božiji za logosna slova svih tvari (Ps 31, 2; 104, 4) – tako sr(i)čući evharistijsku azbuku ljubavi, brate i sestro, i Ti puža krotko ozari; čuj!, pa i on je dragulj u kruni tvari.

54) Ili, ako hoćeš drugačije, ali na način „neslične“ sličnosti, kazaćemo da je puž veliki dar derznovenija i smelosti Najsmelijeg — derznoven jer najkrhkiji („kao puž, koji se raščinja...“, uviđa prorok David, Ps 58, 8): smeo jer najranjiviji – a dirljivo živ i lep: neskriven u dosegnutoj krasoti Krasote Najkrasnijeg Stvaraoca golemosti malenog. Sve što je smelo i derznoveno u Bogu jeste genijalno; na poseban način smeo je i naš Helix pomatium – „genijalno“ biće Genijalnog. Za početak, budimo životinjama milostivi, po reči pisca Knjige Ponovljenih zakona (5Moj 22, 6-7).

Pre molitve: Prilog I

„Jednom prilikom sam bez potrebe udario muvu. Ona se sirota vukla po zemlji onako povređena, sa rasprsnutom utrobom, a ja sam posle tri dana plakao zbog svoje surovosti prema tvorevini; ni do danas nisam zaboravio taj slučaj. Drugom prilikom sam vrelom vodom polio slepe miševe koji su zalegli na mom balkonu. Posle sam opet prolio mnogo suza zbog toga i od tada više nikad nisam povredio tvorevinu“ (v. Sveti Starac Siluan, Pouke, XIX, Hilandar 1994).

Pre molitve: Prilog II

„Ima ljudi koji su se vezali za životinje pa ih miluju, tepaju im, razgovaraju sa njima, a ostavljaju ljubav Božiju, gubeći kroz to ljubav prema bratiji za koju je umro Hristos u velikim mukama. Nije razumno tako činiti. Životinjama daj hranu i ne tuci ih, i to je dovoljno milosti za njih od čoveka. Vezivati se za njih, ljubiti ih, maziti ih i razgovarati sa njima ukazuje na nerazumnost duše. Duša koja je poznala Gospoda neprestano u strahu stoji pred njim. Kako je onda moguće vezivati se za životinje? To znači da je čovek zaboravio zapovest Hristovu o ljubavi prema Bogu svim srcem, svom dušom i svom mišlju“ (v. Sveti Starac Siluan, Pouke, XIX, Hilandar 1994).

Pre molitve: Prilog III

„Mi moramo tvrditi obe stvari istovremeno, čuvajući protivrečnost kao merilo pobožnosti“; „Utvrđivati jednom jednu, drugi put drugu stvar, dok su obe istinite, osobina je svakog dobrog teologa“.

(Sveti Grigorije Palama, O Bogojavljanju, u J. P. Migne, P.G. 150, 932 D; 1202)
„Treba koristiti i katafatiku (potvrđivanje) i apofatiku (odricanje) u – ‘blagoprijatnoj sprezi’“.
(Sveti Jovan Damaskin, O tačnom izloženju pravoslavne vere I, 2, u J. P. Migne, P.G. 44)

* *

55) Sveti Gerasime Jordanski, koji si lavu iz šape izvadio trn; Sveti Pahomije i sveta Teodoro, koji ste na krokodilu prelazili Nil; Sveti Artemone Laodikijski, koji si dva jelena uza se pripitomljene vodio; Sveti Isače Sirine, koji si za demone i gmizavce Boga molio; Sveti Marko Podvižniče, koji si slepo štene hijene iscelio; Sveti Savo, koji si sa vukovima besedio; Sveti Frančesko, koji si puža arhangelom nazvao; Sveti Prohore Pčinjski koji si košutom otkriven; Sveti Sergije Radonješki i sveti Serafime, koji ste medvede dvopekom ugostoprimali; Sveti Siluane Atonski koji si pokidan list žalio i zbog spljeskane muve plakao; Prepodoboni Pajsije, koji si žabu vodom tešio i Bajum zvao; Starče Kasijane Studenički koji si kazao: „Mrav je kao čovek – gledam ga i dvorim“, Prepodobni Justine Ćelijski, koji si u ljudima video srne — o, Gospode, koji životinje i biljke, zvezde i pramenje galaksija stvaraš i lik Čoveka njima ukrašavaš — o, Gospode ‘koji činiš od vetrova angele svoje, a od plamena ognjenih sluge’, koji i ‘sa zverinjem u pustinji živiš’: molitvama pomenutih više otaca i majki, privoli nas i nauči da služimo svima i svemu radi veličanja Slave Tvoje, u kojoj dopusti da se radujemo danas i zauvek kao novosazdani ljubitelji, imenovatelji i čuvari Tvoje tvorevine a naše sêje. Amin.

Kako je mnogo dela Tvojih, Gospode! Sve si premudro stvorio; puna je zemlja blaga Tvoga; gle, more veliko i široko, tu gmižu bez broja životinja mala i velika; tu lađe plove, krokodil, kojeg si stvorio da se igra po njemu. Sve Tebe čeka... (Ps 104, 24–27)

Ako kamenje – recimo usled magičke sile uma – može čak i da govori i diše, ipak, do sada, stvar nije otišla dalje od metafora. [...] Koliko god bilo neprijatno svaljivati na sirote filosofe novi teret, ipak je savršeno očigledno da – ako na ikome, onda – upravo na njima leži obaveza da prodrmaju i razbude mrtvu prirodu. Jer ko je, ako ne oni, tokom tisućleća tako krasnorečivo propovedao služenje i smirenje? Uostalom, kako drugačije da iskupe svoj veliki greh?

(L. Šestov, Očerednaя zadača filosofii, in Na vesah Iova, Pariž 1929)

Bogdan Lubardić

Nota:
Ovaj rad je autorizovan. Sva prava su zadržana (© B. Lubardić). Svaki navod ili referentna napomena na rad – kakvim ga ovde predočavamo – podrazumeva dozvolu autora. Komentare, dopune i kritičke primedbe rado ćemo pogledati i na njih uzvratiti odgovorom.

@LOGOS, 2005, vse pravice pridržane | Copyright in navajanje | Copyright and Quoting | webmaster