Petar Jevremović:

Džojs i psihoanaliza

Tim Finnegan lived in Walker Street,
An Irish gintleman, mighty odd.
......
Isn't it the truth I've told ye,
Lots of fun at Finnegan's wake?

(Finnegan's Wake)

Terminom desublimacija Margot Noris će, relativno nedavno (konkretno, u pitanju je godina 1992), imenovati smisao poznog Džojsovog književnog postupka. Prvenstveno njegovog odnosa prema jeziku. Uz Uliksa, svakako, ponajviše je ovde u pitanju poslednji Džojsov, po mnogo čemu paradoksalni, roman Fdinnegans Wake. Dakle, sva ona čudnovata (uglavnom teško shvatljiva, više slušljiva nego misliva, neko će reći sasvim luda, disocirana) masa govora, jezika i pisanja, koja će se pred (najblaže rečeno zbunjene, ili, još bolje, šokirane) čitaoce naprosto izliti posle jednog, sada već uveliko legendarnog, monologa. Monologa Moli Blum kojim se završava Uliks. Jer, valja istaći, upravo je Uliks - taj jedan od najčudesnijih (ako ne i najčudesniji) romana prošlog veka - kako po formi tako i po sadržini, najprirodniji mogući uvod u Finnegans Wake.

Očigledna je, kada je u pitanju pozni Džojs, distorzija (ili, još bolje, negacija) uobičajno shvaćene sintakse. Frojdijanski rečeno - njeno oporicanje. Verneinung. Običajnost govorenja biva trivijalizovana, ismejana, čak sasvim disocirana. Poredak rečenice u celini (sintaksa), te gramatika, semantika, a isto važi i za strukturu reči (za njenu fonološku organizovanost), naprosto ne odgovara našem svakodnevnom iskustvu govorenja, mišljenja i pisanja. Out of all jokes it did. Pipped! Brr na brr, ny prr! Granice su relativizovane, propustljive. Ništa više nije statično. Oyes! Oyeses! Oyesesyeses! Bitne kognitivne koordinate iskustva značajno su izmenjene. ...I yam as I yam, mitrogenerand in the free state on the air. Iskustvo vremenitosti, uz njega bi svakako išlo i iskustvo prostornosti, teksta ne odgovara našim uobičajnim predstavama o temporalnosti i spacijalnosti prirodnog toka stvari. Gaze off heaven! Vision. Then. Svet Džojsove proze je, sa stanovišta svesnog subjekta, jedan drugi svet. Teško pojmljiv svet. U celini, čak, zapravo nepojmljiv svet. Himself by gazework. Sve je nivelisano, sve teče. Brunda, zveči... Ništa nije statično, fiksno. Ništa nije bez zvuka. Situacija je upravo suprotna. Likovi se preklapaju, prožimaju. Zvukovi se mešaju. Različita vremena utapaju se jedno u drugo. Kao čitaoci, svesni smo govorenja, mnoštva govorenja. Ono što nam, međutim, ne biva uvek jasno je ko tu sve, zapravo, govori? Ko se kome obraća? Čije su reči? Kome su upućene? Već u Uliksu - primera radi, recimo, poznata epizoda Itaka - postoje elementi fuzioniranosti govornika. Finnegans Wake, sa svoje strane, celu stvar samo dovodi do paroksizma.

I ne samo to. Linearnost toka radnje - za klasični roman, po prirodi stvari, nešto gotovo samorazumljivo - sve više postaje funkcija neke dublje cikličnosti, zatvorenosti u sebe. Čak solipsističnosti. Oniričnosti. Za Džojsovu poznu prozu karakteristična je, kako je vreme odmicalo sve naglašenija, otcepljenost u odnosu na uobičajene tokove svesti. Dakle, destruiranje bazičnih pretpostavki semantike i gramatike govorenja i pisanja. Izmeštenost u odnosu na zdrav razum, na samosvesni subjektivitet svesnog subjekta. Da čudo bude veće, u svemu tome postoji i izvesna teoretičnost. Sklonost teoretskom. Intelektualnom. Tako, očigledna paraistoričnost Džojsovog oniričkog diskursa, njegovog Finnegans Wake, u velikoj meri, makar formalno, počiva na Vikou. Na Vikoovom shvatajnu istorije, istorijskih ciklusa. Potpuno analogno možemo razmišljati - do danas je o tome relativno mnogo pisano - o statusu psihoanlize (tačnije psihoanalitičara, prvenstveno Frojda i Junga) u Džojsovom tekstu i podtekstu. Cikličnom paraistorizmu Vikoove Scienza nuova odgovarao bi simbolizam Frojdivog Die Traumdeutoung. Postoji istorija, postoje snovi. Jedno se u drugom čita.

Dakle - Finnegans Wake. Jedna od, svakako, najuzbudljivijih (ako ne i najuzbudljivija) avantura jezika, tj. literature, od Homera do naših dana. Sve je tu čudno, neobično. Ipak, na prvom mestu je jezik. Potom sama logika fabulacije, bazična struktura tkiva romanesknog poretka stvari. Teksta. Ponešto, već na prvi pogled, zapada za oko. Naprosto, vidi se. Istovremeno, mnogo toga je sakriveno. Višesmisleno. Kriptogramska strast jedna je od najdubljih strasti Džojsa kao pisca.

Prva i poslednja rečenica date su kao nepotpune. Otvorene. Nezavršenost i otvorenost, za Džojsa je to jedno te isto. Pomenute rečenice, ona prva i ona poslednja, ne samo da su otvorene. Cela stvar ima još jedan važan kvalitet - one su i međusobno intendirajuće. Svaka od njih jeste ono što drugoj nedostaje. I tako u krug. Struktura romana bitno je uroborička. Ciklična. Istovremeno u sebe zatvorena, a opet, nekako otvorena... Događa se krug. Potpuni krug koji se izvija u spiralu. Čitanju nema kraja. Početak je kraj, kraj je početak. I tako ad infinitum... Izostavljeni prvi deo prve rečenice, zapravo, njen početak, predstavlja završna (isto tako nepotpuna) rečenica. Konkretno: A way a lone a last a loved a long the...riverrun, past Eve and Adam's, from swerve of shore to bend of bay, brings us by a commodius vicus of recirculation back to Howth Castle and Environ. Otud, krug. Uroborus. Početak je kraj, kraj je početak. Vreme, linearno vreme, poništeno je. Isto važi i za, zdravom razumu samorazumljivu, ekstenzivnost prostora. Zmija proždire sopstveni rep, događa se čudo. Čudo jezika. Alhemija. Alhemija teksta. Drugi govor. Govor nekog sasvim drugog jezika. Govor jezika nekog sasvim drugog subjekta. Nesvesnog subjekta...

Reči fermentiraju, cvetaju, bubre, rasprskavaju se. Sintaksa je čudna, izluđujuća. Bizarna. Svedoci smo neprestanog (za čitaoca neretko preplavljujućeg, ponekad doista teško podnošljivog) mešanja različitih jezika, još uvek živih i onih klasičnih, neretko davno zaboravljenih. Mrtvih. Tu su Irski vokali, dečija tepanja, lascivnost, jezik velikih engleskih romantičara, tu je negde i neizbežni Šekspir, pa Grci i Latini, Bliski i Daleki Istok, hiperrealistički oslikan Dablin, crkveni oci, učitelji sholastike, Lojoline Duhovne vežbe, hrišćanska liturgika, paganski obredi i još mnogo toga. Sve je tu - dakle, mnoštvo jezika i govorenja, mnoštvo zvukova, mnoštvo žargona, nebrojane kovanice, neologizmi. Ludosti. Erudicija i komika, ozbiljnost i parodija. Obilje gusto ispisanih redova. Sitna slova. Stotine stranica. Igra.

Reč je dekomponovana. Dekompoziciju reči prati dekompozicija priča. Priča kolektivnih i individualnih. Svačijih i samo nečijih. Intimnih i javnih. Dekomponovana je istorija, mitska povest zapadnog čoveka. Paralelno sa tim, dekomponovana je ličnost, konkretni subjektivitet. Njegov identitet, identitet čoveka, živog čoveka, identitet junaka velikih priča. Mitova. The house of Atreox is fallen... Ilyam, Ilyam. Prvo je bila Odiseja, tj. Uliks - otud rod Artejev, otud Ilijum, Ilijum - potom Wake. Innocident. Ne samo incident, ne innocent, ne occident. Već i jedno i drugo. Svest o granicama je relativizovana. Inno-cident. Reči su slepljene. Putene. Uletele su nove reči, slogovi, novi mirisi, ukusi, slike. Čudno je, piše Džojs Nori, iz kakvih kaljuga anđeli prizivaju duh lepote. Mnogo toga sa mnogo čime se meša. Meša se hrišćansko i pagansko, čisto i prljavo, živo i mrtvo, uzvišeno i puteno, teističko i agnostičko. Maskulino i feminino, animalno i čovečansko. Božansko i banalno. Opsceno. Naprosto, zgrušavanje svega! Zgrušavanje i rasprskavanje svega - slobodno lebdećih elemenata zvučanja-značenja. Novo pisanje. Novo čitanje. Smisao.

Na prvi pogled, postoji samo ritam. Tok. Muzika. Neka čudna muzika. Atonalna muzika. Što je Finnegans Wake u poertku pisane reči, u književnosti, to su, recimo, Šenbergovi gudački kvarteti u svetu muzike. Atonalne, serijalne muzike. U tom smislu, karakteristiočan je literarni predložak koji Šenberg ovde preuzima od Štefana Georgea - prvi stih pesame Zanos (Entrueckung). Ich fuehle Luft from anderen Planeten. Ili, u prevodu, Osećam dah sa drugih planeta. Dah sa drugih planeta, dah drugih svetova - to je ono što Šenberga čini bliskim Džojsu. Ritam prožima slike i dah. Kruženje. Telo. Mnoštvo izolovanih percepcija i apercepcija. Telesni sokovi, izlučevine. Mnoštvo svetova, mnoštvo simultano sapostojećih svetova. Govor postaje idiosinkratičan, ritmičan. Fantazmatičan. Nedijalogičan. Neretko sasvim otvoreno buntovan. Prkosan. Non serviam. Eufoničnost prepokriva semantiku. Fantazam logiku. Bistrina i konciznost, metodičnost i refleksivnost logosa - kao i svi drugi mogući derivati onog cogito - bitno bivaju dovedeni u pitanje. Oporeknuti. Ponovo, dakle, Verneinung. Verneinung kao Aufhebung. Oporicanje kao dijalektička uspostava novog kvaliteta, drugosti. Teksta kao drugosti. Kao druge scene. Subverzivnog teksta. Teksta koji potkopava paralizovanu okoštalost mrtve svakodnevice. Svakodnevice koja, pri tom, svakako, ne mora nužno biti samo dablinska. Naprotiv. Oporicanje svesti, oporicanje razuma, zdravog razuma. Oporicanje jednog centra, izgubljenog centra, oporicanje laži, svake moguće transcendentalnosti Ja, tj. autoriteta, Boga. Boga - ili Oca. Gramatike. Jezika... Starozavetni Jahve, na stranicama Uliksa, karikaturno je oslikan kao sakupljč prepucijuma. Centralni lik hrišćanske tradicije, sam Isus Hristos, ogleda se u genuine Christine. U ženi... Jovan Hrisostom, velik hrišćanski teolog i besednik, prepliće se sa Dionom Hrisostomom, značajnim paganskim besednikom. Da zabuna bude veća, Džojs ne kaže ništa drugo do samo Chrysostomos. Ne znamo da li je u pitanju Jovan ili Dion. Nadimak je zajednički, sudbine su različite. Čitaocu je ostavljeno da se sam, kako zna i ume, nekako snađe. Da podnese igru. Da otrpi čak i ono što ne može da shvati. Da se suzdrži bega u mistifikaciju. U jalove tlapnje. U ropstvo prividu i sopstvenoj uobrazilji. Osnovno Džojsovo opredeljenje nedvosmisleno je izneto još u Portretu. Jasniji nije mogao biti: Neću služiti onome u šta više ne verujem, zvalo se to moj dom, moja otadžbina, ili moja crkva...

Tema Oca (kako u njenom psihološkom, odnosno psihoanalitičkom, tako i u njenom teološkom kontekstu) jedna je od Džojsovih - još od vremena Stivena heroja - opsesivnih tema. Karakteristična je njegova (ironijska) zaokupljenost starim hristološkim jeresima, arijanstvom i savelijanstvom. Nimalo nije slučajan Džojsov interes za hrišćansku Trijadologiju. Za učenje o Sv. Trojici. Pitanje svih pitanja tu je pitanje odnosa Oca i Sina. Zanimljivo je da Džojs u istom (očinsko-sinovskom) ključu čita i Šekspirovog Hamleta. Ko je tu kome otac? Ko je tu kome sin? Ša je to na osnovu čega neko (u ovom slučaju Hamlet, ali ne nužno samo Hamlet) može biti određen kao sin svoga oca? Teologija se prepliće sa pshihoanalizom i literaturom. Stvarnost nam se, uprkos svoj našoj maludušnosti i eskapizmu, prikazuje u jednom, za nas, sasvim iznenađujućem svetlu. Malo toga (gotovo ništa) danas neizgleda onako kako je izgledalo pre. U svakom slučaju, problem postoji. Nešto sa identitetom - kako sa identitetom oca, tako i sa identitetom sina - nije u redu. Godine 1909. Jung će objaviti tekst: Die Bedeutung des Vateres fuer das Schicksal des Einzelen; na sličan način, koju deceniju kasnije, pisaće i Lakan, u tekstu Les complexes familiaux dans la formation du individu. Makar koliko to, bar na prvi pogled moglo izgledati čudno, upravo je Džojs, čini mi se po ovom pitanju, odigrao važnu ulogu posrednika između Junga i Lakana. Dekomponovanje, odnosno (možemo i tako razmišljati) desublimacija, poretka logosa (tj. jezika, mišljenja, alfa funkcije) sinhrono je gubitku izvesnosti očinske funkcije. Funkcije jezika. Funkcije poretka uopšte. Patrijarhalnog poretka... Opšta postavka stvari - javne stvari (države, tj. društva) te stvari svačije konkretne intimnosti - bitno je nestabilna. Lažna. Tu nestabilnost strukture (odnosno identiteta), hajdegerijanci bi rekli onog Ge-Stell, danas, posle Kernberga, bar kada je u pitanju psihijatrija, uglavnom imenujemo kao graničnu. Govorimo o graničnoj organizaciji ličnosti. A šta kaže Džojs? U pitanju je očinstvo, očinstvo danas. Situacija je, veli on, najblaže rečeno, zabrinjavajuća. "Očinstvo /danas/ može biti /samo/ pravna fikcija". Fikcija i ništa više. Otud problem.

Očinstvu kao fikciji sapripadno je sinovstvo kao fikcija. Sin fiktivnog oca i sam je fiktivan. Neautentičan i zapravo prazan. Argumentacija Uliksa ironijski uporno prati Tomu Akvinskog. Njegovu Summu, ili, možda još više, Quaestiones quodibetaes. U svakom slučaju, na delu je tomistički relacinizam. Zrela, visokospekulativna, sholasika. Ono u tomizmu najživlje, najdinamičnije. Ako otac koji nema sina nije otac, može li sin koji nema oca biti sin?

Gde je problem Oca, tu je i problem Majke. Žene. Velike majke. Hieros gamos, parnost je u osnovi svega. Parnost polova. Maskulinost i femininost. U svetu Džojsovog romana parnost je, tj. polnost je, disonantna. Bolno problematična, osujećujuća. Neskladna. Za Džojsa seksualno je tragičko. Opterećujuće. Nekakav jeftini happy end teško da može biti u izgledu. Vreme idile je prošlo. Ako ga je ikada i bilo... Ljubav između muškarca i muškarca je nemoguća (čitamo u Dablincima, u pripovetci Bolan događaj,) jer tu ne sme biti seksualnog odnosa, prijateljstvo između muškarca i žene nemoguće je jer tu mora da postoji seksualni odnos. Gde je bio Falus - odnosno, tamo gde bi (u slučaju odraslog čoveka) trebao biti falus - zatičemo dojku. Izgubljenu dojku, odsutnu dojku. Balans je, dakle, izgubljen. Struktura je nestabilna. Granična. Očinski lik, pratim dalje Kernberga, opasno je kontaminiran primitivnom pregenitalnom agresivnošću, agresivnošću koja je inicijalno bila vezana za (sirovi) doživljaj lika i tela majke. Iz svake pore izbijajućem Džojsovom sadomazohizmu, njegovom fetišizmu, voajerstvu, različitim formama koprolalije, te njegovoj erotomaniji, sapripadne su masivne (narcistički visokozasićene) idealizacije. Idealizacije žene, ženskog tela. Norinog tela, tela Moli Blum. I, napokon, tela Ane Livije Plurabele. Od Nore se očekuju (doslovno) prljava pisma. I ona, dakle, piše. Tačnije, sam Džojs (pisac) od nje (koja je bila sve samo ne i pisac) očekuje da piše. Sanjam te ponekad, piše on Nori, u sramotnim pozama. Zamišljam stvari koje su toliko sramne da ih neću zapisati sve dok te ne vidim kako pišeš. Pisanje, znači, može biti uzbudljivo. Erotizovano. Štavioše, ne morate biti pisac da bi vaše pisanje bilo erotizovano. Naprotiv. To nije sporno. Ipak, za književnost nije dovoljna Nora, tj. njeno pisanje. Potreban je i Džojs. Njegovo pisanje.

U jednom pismu upućenom svom bratu, pisanom godine 1904, Džojs će zapisati i sledeće stihove:

My heart, have you no wisdom thus to despair?
Little white breast, O why have you left me alone?

Koju godinu kasnije, tačnije 1907, u Kamernoj muzici, stoje stihovi:

I would in that sweet bosom be
(O sweet it is and fair is!)
Where no rude wind might visit me.

Little white breast. Oko toga se sve vrti. Oko ženskog poprsja (sweet bosom), male bele izgubljene dojke. Apsolutne dojke. Dojke Velike Majke. Majke zemlje. Moli Blum je Penelopa. Penelopa je Zemlja. Gea. ...čitava zemlja je oltar. Penelopa je, tj. Moli je, literarna personifikacija oltara, oltara-zemlje. Oltara posvećenog životu. Na kraju krajeva, u pitanju su njene dojke. Dojke shvaćne u smislu onog, gotovo mistički uzvišenog, istovremeno božanskog i demonskog, objekta želje. Parcijalnog objekta. Dojka je za Džojsa prvenstveno fantazam. Privid. Privid žene. Izgubljene majke. Izgubljene sreće. U izvesnom smislu - pribežište. Sigurno mesto. Mesto (topos) za koje važi ono no rude wind might visit me. Tek naknadno ona za njega može postati aktualni objekt želje. Nešto živo. Nešto od krvi i mesa. Kao što rekoh, pisanje. I Norino pisanje...

Očinstvo je fikcija, dojka (little white breast) je praznina. Odsustvo. Tamo gde je bio - ili, još bolje, tamo gde bi trebao biti - očinski logos (razum, red, diskurzivni poredak, trijangulacija figura u porodičnoj drami) događa se vakuum. Odsustvo Oca. Kolaps logosa. Psihoza. Odsustvo jezika. Odsustvo daha. Glad. Glad za jezikom i glad za mlekom. Nije da nedostaje samo little white breast. Istovremeno nedostaje i Otac. Falus. Bog. Smisao. Uliksom odjekuje čudna molitva. Molitva ocu (ili Ocu): Dotakni me blagi oče. Blaga blaga blaga ruka. Usamljen sam ovde. O, dodirni me što pre, odmah. Koju to reč znaju svi muškarci? Ovde sam ćutljiv i sam. I tužan. Dotakni, dotakni me.

Događa se nesvesno, praznina, san o incestu. Vavilonska zbrka jezika. Razobručenost praznine. Zjap. U tu istu, razobručenu, prazninu umeće se drugi jezik. Jezik sna. Finnegans Wake. Jezik Velike Majke. Njen govor i njen dah. Dinamika teksta je dinamika potrage, očajničke potrage. Potrage za srećom. Za lepotom. Za trijumfom. Prust traga za izgubljenim vremenom. Džojs ne! Vreme (ciklično vreme) jedino je što mu preostaje. Njegova je potraga - potraga za telom, za užitkom tela. Tela koje u sebe može primiti drugog. Drugo telo. Tela koje sebe može dati drugom. Tela sposobmnog za lepotu. Za iskustvo lepote, uzajamnosti, tj. strasti. Treba biti obazriv. Osećaj za lepotu ume da zavede um na pogrešan put, čitamo u Uliksu, doktor (Frojd) može da nam objasni šta te reči znače. Ukratko, ne možeš imati i jare i pare. Rascep je neizbežnost. Gde je rascep, doteramo li stvari do kraja, tu je i bol, očajanje. Estetizacija očajanja, estetizacija palog stanja ljudskog duha, estetizacija bola, strasti i posrnuća, pri tom, bitna je stavka u Džojsovom poretku vrednosti. Rečima Stivena Dedalusa, još u Portretu umetnika u mladosti, ono važno je - izdizanje duha iznad žudnje i gađenja, iznad sažaljenja i straha. Otud toliki nemir, tolike potrage. Tolike ispisane stranice. Džojsov imperativ je jasan - živeti, grešiti, padati, trijumfovati.

Potrazi za majkom, za njenom little white breast, za njenim poprsjem, vulvom, za njom kao container-om, paralelna je jedna sasvim druga potraga - potraga za ocem. Odsustvu majke, kao što smo videli, analogna je odsutnost Oca. Ogrešenje sina o Oca. Svaki incest ima dva lica. Rečima poslednje strofe pesme Ecce Puer, napisane godine 1932:

A child is sleeping:
An old man gone.
O, father forsaken,
Forgive your son!

Čovek je polno biće. U prirodi pola je nepotpunost. Otud potraga. Eros. Svako, bio on toga svestan ili ne, traži nekoga. Pitanje je samo koga? Otac traži sina, sin traži majku, muškarac traži ženu, žena traži muškarca (ljubavnika, muža), sin traži oca. Stiven Dedalus traži Leopolda Bluma, Blum traži Moli. Sin traži oca, otac traži sina, muž traži ženu. Žena leži na krevetu, čeka. Sin traži ženu... Tako biva u Uliksu, isto važi i za Finnegans Wake. Negde pred sam kraj stoje reči:

... I go back to you, my cold father, my cold mad father, my cold mad feary father...

Jezik je čudan, bizaran, idiosinkratičan. Razbijen pa ponovo sastavljen. Nesvestan. Džojs ne piše o nesvesnom. Svojim pisanjem, čak i samom strukturisanošću svog pisanja, on oponaša nesvesno, strukturu nesvesnog. Nema tu, kod njega, nikakvog prepričavanja. Sama stvar je tekst. Pričanje i pisanje. Događaj teksta. Teksta kao strukture. U odnosu na cogito - bitno izmeštene strukture. Strukture druge scene.

Predstave reči (Frojd bi rekao Wortvorstellung) mešaju se sa predstavama stvari (sa Sachvorstellung ili Dingvorstellung). Sekundarni proces je razvlašćen. Sublimatorni kapaciteti odloženi. Diferencija označitelj-označeno je suspendovana. Neko mišljenje postoji, no to mišljenje (uprkos svoj svojoj inventivnosti) teži autističnosti. Zatvara se u sebe. Solipsistično je. Preplavljeno je primarnim procesom. Parcijalnim objektima. Nestabilno je. Funkcija vezvanja, bionovski rečeno, naglašeno je izmenjena. Pervertirana. Postoje veze, nekakvi linkovi, no ti su linkovi, zapravo, (možemo ih tako nazvati) paralinkovi. Bizarni linkovi. Bizarni tekst može počivati samo na bizarnim vezama. Zatvori oči i gledaj. To bi bila jedna od važnijih poruka Uliksa. Treba ući u tamu. U delirijum. Duga povest književnosti teško da zna za veći delirijum od onog u Finnegans Wake. Džojsov svet je svet delirijuma, lingvističkog delirijuma. Svet bizarnih objekata. To je svet pogleda zatvorenih očiju. Džojsova semiotika je poludela semiotika. Ne semiotika ludila, već upravo poludela semiotika. Ludilo semiotike. Ludilo pisanja. Strast pisanja. Mahnitost pisanja. Džojs piše. Piše svoje, uslovno rečeno, lude romane. Bavi se tekstom i tekstovima. U svemu tome čak možda i uživa. Na neki način, vedeli smo, pisala je čak i Nora. Ipak, ne pišu svi. Za pisanje, naprosto, nije dovoljno biti pismen. Džojsova ćerka Lucija nije pisala ni romane ni prljava pisma. Naprosto je bila psihotična. A, pri tom, svakako, bila je pismena.

Čitati Džojsa nije lako. Oko toga ćemo se svi, valjda, složiti. Otpori su neizbežni. Razum se brani. Uzmiče. Buni se. "Čitaoca nikada ne treba suočiti sa sopstvenom glupošću," razljućeno veli Jung čitajući upravo Džojsa, " Uliks je to, međutim, postigao". "Da, osećao sam se glupo i ljutito. Knjiga uopšte nije htela da mi izađe u susret, ništa nije činilo ni najmanji pokušaj da se preporuči a to prouzrokuje osećanje razdraženosti i niže vrednosti kod čiaoca". Šta više reći o ovim Jungovim rečima? Sve je rečeno. Čini se da je bio iskren. Nemamo razloga da sumnjamo. Otpor je tu, tu je kao deo teksta. Kao njegova neizbežna senka. Što važi za Junga, važi i za svakog drugog čitaoca. Niko nije povlašten. Džojsov tekst nema miljenike. Od svakog zahteva isto. Mnogo. I još nešto. Navedene Jungove reči zapisane su svojevremeno kao reakcija na Uliksa. Ostaje nam samo da se zapitamo šta bi tek rekao o Finnegans Wake...

Neke knjige čitamo, lako prodiremo u njih. Ovladavamo njima. Asimilujemo ih. Doživljavamo ih kao delove sebe. Čitajući ih osećamo se sigurno, ispunjeno, obogaćeno. U njima prepoznajemo delove sebe. U delovima sebe prepoznajemo njih. Prihvatamo ih. Razumemo ih. Varimo ih. Postoji dobra volja. Nude nam se, otvaraju nam se. Smeštamo ih u neke, unapred već pripremljene, uveliko uhodane, nama dobro poznate, kategorije mišljenja i doživljavanja. tako uglavnom biva, no tako nije uvek. Svi tekstovi, međutim, nisu tako blagonakloni prema čitaocu. Ima ih koji zbunjuju, postavljaju zamke, opiru se našem razumevanju. Štaviše, opstaju na našem nerazumevanju. Na našoj nemoći. Ti i takvi drugi tekstovi, druge knjige - između ostalog, tekstovi poput svakog, psihoanalitički rečeno, govora drugog, govora nesvesnog - prodiru u nas. Preplavljuju nas. Plaše nas. Ismevaju nas. Vuku nas za nos.

Psihoanaliza je, veli stara izreka, magija reči. Nesvesno je struktura. Tekst. Ono je strukturisano, organizovano. Smisleno. Postoji smisao, skriveni, duboko potisnuti, smisao simptoma. Simptom je, psihoanaliza nas uverava da je upravo tako, narativna pojava. Stvar od subjekta odcepljene, neosvešćene, fabulacije. Svesnoj refleksiji nedostupan smisao. Ludilo ima logiku, daleko od toga da je ono besmisleno. Naprotiv. Da je tako, znao je još Šekspirov Lir. O Frojdu da i ne govorim. Uprkos svemu, Finnegans Wake ima smisla. Taj smisao postoji, čitljiv je. Može se čitati. Istini za volju, nije lako čitijiv, ali je čitljiv. Teško čitljiv, ali ipak nekako čitljiv. Tu su otpori, ali tu su i putevi. Daleko od toga da je sve neprohodno. Potrebno je kopati. Zavrnuti rukave i kopati. Osluškivati. Naporno raditi.

Značenje je u drugom planu, težište je na evokaciji. Ne na komunikaciji. Ne na, razvojno visokoformalizovanoj, simboličkoj funkciji. Komunikacija nije bitna. Bitna je atmosfera. Doživljaj. Mnoštvo puteva. Razmena. Simultano sapostojanje mnštva različitih (neretko, kako logički tako i jezički, međusobno isključivih) mogućih puteva. Perspektiva. Težište je na iskustvu, čitaočevom iskustvu. U njegovoj svesti prepliću se slike. Intuicije. Neke tekstove moguće je pročitati, neke možemo uvek samo čitati. Analitički posao analogan je poslu čitanja. U oba slučaja suočavamo se sa iskustvom beskonačnosti. Poput Feniksa, tekst se, tj. nesvesno se, uvek i iznova obnavlja. Neiscrpnost je drugo ime za beskonačnost. Finnegans wake možda je najbolji primer za celu tu stvar. Frojdovim rečima, psihoanaliza je (tj. čitanje je) odredivo isključivo u smislu onog klasičnog unendliche Analyse. Ahilej, znači, nikada ne stiže kornjaču. Tekstove poput Finnegans Wake nemoguće je pročitati.

Pogled je okrenut ka unutra. Naravno, ako je uopšte više i umesno govoriti o nekakvoj samorazumljivoj diferenciji na spolja i unutra. Simbolički gledano, poprište događanja je materica, prelingvistička (Kristeva bi rekla semiotička) vulva. Ono njeno cèra. Massa confusa. Logika teksta je logika endoskopije, logika pogleda unutra. Logika introjekata. Logika sna. Gubeći sebe, gubeći sopstveni gamatički identitet, performativni agens logosa, svako i niko, ponovo zadobiva mogućnost iskustva materice. Sna. Života u materici. Gde je san, dubok san, tu je smrt. Gde je duboka smrt, tu je i vaskrsenje. Feniksa sam već pominjao. Bez njega Finnegans Wake gubi svaki smisao. Tekstom vladaju centripetalne sile. Finnegans Wake gleda unutra. Uvlači nas (negde) unutra. Prust je imao svoje madlenčiće. Džojs - reči. Reči su glavne. Glavne su čak i onda kada (upravo pomoću njih) govori o mirisima i ukusima. Madlenčići mirišu, imaju ukus. Možete ih pojesti. Reči zvuče, odjekuju u sećanju. Odjekuju u utrobi, u našoj utrobi, u utrobi drugog. U utrobi Velike majke. Razlažu se u sećanju. U pisanju... Strategija pisanja je strategija sećanja. Otud - Wake... Važan je ton, kolorit zvuka. Zapis. Značenje je, kao što rekoh, u drugom planu.

Putevi se preklapaju - putevi psihoanalize i literature. Putevi uživanja. Pogledajmo sam tekst, njegovu strukturu. Ono tu bitno, to su grafički fiksirani - kažem grafički u smislu onog graf», graf» ili gr£mma - (parasimbolički obrađeni a opet nekako čitljivi) beta elementi. Reči. Džojsovske reči, neologizmi i paralogizmi. Buncanje, traženje. Pipanje. Verbum infans. Verba obscena. Džojs ne govori. On piše. Džojs nije Homer. On to nije čak ni onda kada piše svoju (ni manje ni više nego) Odiseju. On ne piše o govoru. On piše govor. Govor drugog, govor nesvesnog.

No, na kraju, vratimo se još jednom Moli Blum. Njenoj posredujućoj ulozi između Uliksa i Finnegans Wake. Pominjao sam njen završni monolog. Odatle sve počinje. Od monolaga. Od toka. Toka svesti. Frojd bi rekao - od slobodnih asocijacija. Tako se, u okviru analitičke situacije, pokreće živi realitet nesvesnog. Spontanitet nesvesnog. Spontanitet teksta. Teksta kao govora drugog. Nesvesnog. Poredak literature ogleda se u poretku analitičke situacije. Džojs ne piše o psihoanalizi. Mnogi su to radili, ali ne i on. On piše - tok. Nesvesno kao tok. Kao tekst. U oba slučaja, u slučaju psihoanalize i u slučaju literature, događa se tok. Tok svesti. Svesti koja se postepeno sve više razobručava. Razlaže. Desublimiše. Blagodareći Džojsu, psihoanaliza i literatura su postale svesne zajedničke stvari. Zajedničkog polja delanja. Ako ni zbog čega drugoga, onda je zato besmisleno psihoanalizirati Džojsa i njegove tekstove. Finnegans Wake ne može biti objekt psihoanalize. Finnegans Waka (ili, recimo, Uliks) može biti samo ogledalo psihoanalize.

I konačno, bar kada je u pitanju Moli Blum, uslediće afirmacija. Bljesak. Gotovo usklik. Trenutak istine. Istine zbog koje postoji literatura. Istine zbog koje postoji psihoanaliza. Ono njeno: yes I said yes I will Yes. Posle tog posednjeg Yes uslediće tečka. Posle tačke - ćutanje... Telo. Koitus.

Knjiga dana, knjiga jednog jedinog dana (16. VI 1904), izliće se u knjigu noći, knjigu sna. Prvo je, dakle, bio Uliks, potom Finnegans Wake... Knjiga noći, knjiga sna. Onirička knjiga. Uliks, jednostavno rečeno, nije dovoljan. Tu nije kraj. Potreban je i Finnegans Wake. Danu je potrebna noć, javi - san.

Radu sna analogan je rad teksta. Frojdovom die Traumarbeit (dakle, radu sna) odgovara (upotrebiću danas relativno poznatu Kenerovu formulaciju) džojsovsko the mind of the text. Um teksta. Asocijacije postaju sve slobodnije, misao sve disperzivnija. Perspektive se umnožavaju, kombinuju, slike udvajaju, množe. Imena, lična imena, postaju paradoksalno apstraktne, a opet nekako žive, više čujne nego opipljive, odrednice ljudskosti uopšte. Lično se utapa u kolektivnom. Kolektivno se otkriva u ličnom. Svesno u nesvesnom. Hampfri Čimpden Irviker, inače (uslovno rečeno) glavni junak u Finnegans Wake, postaje HCE, tj. Here Comes Ewerubody. Dakle, svako. Njegova žena Ana Livija Plurabela - ALP. I tako u beskraj... Igra reči postaje igra slova. Igra glasova... Jevanđelisti - njih četvorica, Matej, Marko, Luka i Jovan - postaju jedan: Mamalujo. Frojd i Jung, glavom i bradom, skrivaju se iza svojih komičnih nadimaka Tweedeldeum i Tweedeldee. Džordž Berkli postaje - arhidruid Balkelly.

Uprkos svom ludilu, tu je i priča. Priča iz svakodnevice. Obična priča. Asocijativni predložak. Ono površno. Frojd je imao svoju Psihopatologiju svakodnevnog života. Džojs - Finnegans Wake. Uliks počinje sa Homerom, Finnegans Wake se rađa u najbanalnijoj mogućoj svakodnevici. Na početku svega, makar formalno, nalazi se kafanska poskočica. Pesma. Vesela i šaljiva pesma nazvana Finnegan's Wake. Fineganovo bdenje. Daća. Komična pesma o pripitom dablinskom zidaru, nekom Timu Fineganu, koji je pijan pao sa skele i poginuo. Pesma (vrcavim kafanskim jezikom) opeva bdenje poginulom, bdenje koje se polako pretvara u pijanku. U opšte veselje i ludovanje. U radost poricanja smrti, radost vaskrsenja. Kulminaciju bdenja čini trenutak u kojem sam pokojnik, pomenuti Tim Finegan, bivajući slučajno poprskan viskijem, i sam vaskrsava. Poput Feniksa, diže se iz mrtvih... Jezikom kafanskog šereta, obraća se okupljenima: niste li valjda mislili da sam mrtav?! D'ye think I'm dead? Slede krici i usklici... Opšte veselje. I, napokon, završni stihovi refrena:

Isn't it the truth I've told ye,
Lots of fun at Finnegan's wake?

Džojs briše apostrof - Finnegan's Wake postaje Finnegans Wake. Wake ostaje. Finnegan's postaje Finnegans. Smešna stvar postaje krajnje ozbiljna. Istovremeno, ozbiljna stvar postaje smešna. Začeto je neko sasvim novo (nesvakidašnje) pisanje. Ozbiljno-smešno pisanje. Neretko je Nora, ulazeći u radnu sobu svoga muža, zaticala ovoga kako se smeje, kako se kikoće, kako se ludo zabavlja i dobro provodi, dok radi na svom Finnegans Wake. Stvaralaštvo ne mora da boli, stvaralaštvo može i da prija. Da bude zabavno. Smeh oslobađa, to bi bila jedna od najdubljih Džojsovih poruka. Njegov praktički credo. Gospode! A gde je duhovitost? Mnogo toga je pomereno. Ništa više ne može biti kao pre. Ni Homer, ni svakodnevica. Čak ni smeh. Duhovotost. Brisanjem apostrofa, između ostalog, ukinuta je mogućnost jednosmislenog čitanja. Mogućnost jednosmislenog (plitkog) smejanja... U igri je (istovremeno) mnogo toga...

U literaturi su bitne reči. Bitne su i u psihoanalizi. Poglavlje - ili, sasvim uslovno rečeno, predavanje - pod brojem XXXI u, danas inače uveliko klasičnom, Frojdovom tekstu Nova predavanja za uvođenje u psihoanalizu, nosi naslov "Die Zerlegung der psychischen Pers–nlichkeit". Važan tekst - važne reči. Govori se o samom smislu psihoanalize. O tome šta ona jeste. U pitanju je raščlanjavanje, ili (recimo) razlaganje. To bi, najkraće rečeno, značilo ono Frojdovo Die Zerlegung... Džojsovoj desublimaciji odgovaralo bi Frojdovo Zerlegung. Razlaganje. Razlaganje kao analiza. Die Zerlegung - to je, zapravo, ¢n£lusij. Analiza psihičke ličnosti, ili naprosto ličnosti - kako drugačije razumeti ono der psychischen Pers–nlichkeit - to bi bio, možda, najtačniji prevod naslova ovog Frojdovog teksta. Analiza, ili raščlanjavanje. Dekomponovanje. Dekomponovanje svakodnevice. Otvaranje puta novoj sintezi. Uvidu. Isključivo tako psihoanaliza može, sa svoje strane, ponuditi (praktički-terapijski) pandan Džojsovoj (literarnoj) transformaciji Finnegan's wake u Finnegans Wake.

Postoji tekst, pisanje teksta. To je ono što radi Džojs. Između ostalog i od same Nore se to očekuje. Da piše... Postoji i psihoanaliza. I psihoanalitičari ponekad pišu. Ipak, njihovo je prvenstveno da slušaju. Da čuju. Kad je potrebno, mogu da odgovore. Da pruže interpretaciju. Od Frojda do danas mnogo se toga promenilo. Ceo jedan vek je za nama. Psihoanaliza danas, po mnogo čemu, više nije, niti može biti, ono što je psihoanaliza bila nekada. Ipak, ponešto je i ostalo. Klasičan Frojdov imperativ glasio bi: gde je bilo Ono neka bude Ja. Wo Es war soll Ich werden. Ono što je ostalo, dakle, to je, pre svega, tenzija, svest o tenziji, između svesti (Ja) i nesvesnog (Ono). Ideja o odsutnoj važnosti suočavanja subjektovog Ja sa nesvesnim. Ideja o neophodnosti da se to isto nesvesno - kao, između ostalog, i bitno neizrečeno, nemo - u živom govoru aktualne transferne situacije konkretno ovaploti, da se iskaže. Otud važnost reči za psihoanalizu. Stara je istina - ljudi pate zbog neispričanih priča. Psihoanaliza je, kao uostalom i književnost, pričanje priča. Pričanje i slušanje priča. Rad na pričama Stvar naracije, stvar fabulacije.

Tako, znači, stoji stvar sa psihoanalizom. Ona ima svoje imperative. Međutim, ni Džojsova (imanentna) poetika nije bila bez imperativa. Naprotiv. Štaviše, i tu postoji neko Ono. Neka neostvarena lingvistička potencijalnost. Neizrečenost. Nesvesno. Koliko je psihoanaliza literarna, toliko je Džojsova literatura analitička. Analitička, naravno, u smislu onog Frojdovog Die Zerlegung... Die Zerlegung kao desublimacija. Literarnost psihoanalize počiva na njenoj imanentnoj upućenosti na tekst, na naraciju. S druge strane, analitičnost Džojsove literature temelji se na njenoj upućenosti na ono nemo, neizrečeno, neartikulisano. Čak telesno...

Gde je bilo Ono, glasio bi Džojsov imperativ, neka bude tekst. Literatura. Tamo gde je u analitičkoj praksi topološki locirano subjektovo Ja, njegov samosvesni subjektivitet, u slučaju Džojsovog stila, u svetu njegove pozne proze, zasniva se roman. Tekst. Zato se i može reći the novels mind. Tamo gde je bio čovek, smrtnik, tamo gde je bila banalnost svakodnevice, tu je sada roman - Uliks, ili Finnegans Wake. Dakle, neki novi svet. Svet ili svetovi. Nova stvarnost. Biografija više nije bitna. Istorija postaje paraistorija. Tekst je prevazišao autora. Samim tim, nemoguće ga je tumačiti referencama na autorovu biografiju. Tekst živi za sebe, u skladu sa sopstvenim zakonitostima. Živi i ne haje za zakone našeg sveta. Sveta u kojem je čak i sam njegov autor živeo. Isključivo je tada (u tekstu, u svetu literature, u svetu sna) moguće, kako uostalom i piše u Uliksu, algebarski dokazati da je Hamletov unuk Šekspirov deda, a da je on sam (Hamlet) duh vlastitog oca. A to, složićemo se, nije mala stvar.

Johan Georg Haman - retko kontroverzna ličnost, praotac Sturm und Drang-a, taj prvi čitalac i prvi kritičar Kantove Kritike čistog uma, istoivremeno i čudak i prorok, mislilac i zanesenjak - još daleke godine 1758, u nekom sasvim drugom kontekstu, zapisaće reči koje će bitno korespondirati sa Džojsovim iskustvom teksta, života i pisanja. Bog je, veli Haman, pisac, jezik je njegova tvorevina. To kaže Haman, na sebi svojstven način to kaže i Džojs.

Džojsov bog - bog koji nam se otkriva između stranica Finnegans Wake - najbliži je Egipatskom Totu. Hermesu. Bogu biblioteka, ptičijem bogu. Kako tamo stoji, prvom i poslednjem alhemičaru... Tvorcu pisma, falusnom bogu, bogu sklonom različitim šalama i nestašlucima, jednom od važnih pokrovitelja svake moguće priče. Jer, na kraju krajeva, u tome je cala stvar. U pričanju priča. U daru jezika, logosa. U plamenim jezicima (pedesetnici) i u vavilonskoj zbrci jezika.

Sve je u službi priče. Teksta. Onog - O tell me... Tako biva u psihoanalizi, tako biva u literaturi. I tako do u beskraj. Džojsovim rečima:

O
tell me all about
Anna Livia! I want to hear all
about Anna Livia. Well, you know Anna Livia? Yes of course,
we all know Anna Livia. Tell me all. Tell me now. You' ll die when you hear.